Moforaja (http://moforaja.com/index.php)
- NAUKA I DRUŠTVO (http://moforaja.com/board.php?boardid=14)
-- KULTURA (http://moforaja.com/board.php?boardid=20)
--- Autor Hodoljublja - Zulfikar Zuko Dzumhur (http://moforaja.com/threadid.php?threadid=25914)

Osta 'odža bez brade...

___________________________________________________________________

citat od green:

Osta 'odža bez brade...

___________________________________________________________________

Denani

___________________________________________________________________

...da ga i mi ne zaboravimo !!! ZUKO




PAMTI, HUSO!


Kasaba je bila mala ali živopisna. Imala je oko dvije hiljde duša, ali i svoj tamburaški zbor, i apoteku, i fotografsku radnju, i dvoja zaprežna kola, i željeznièku ložionu, i desetak kafana i mejhana, i tri javna nužnika i sud. U kasabi je bilo i zapušteno tenisko igralište što su ga prije skoro stotinu godina napravili austrijski èinovnici i oficiri. Mladi sudac imao je ruèni sat.

U toj kasabi na granici Bosne i Hercegovine živio je i Begefendija, ugledni trgovac mješovitom robom u maloj siromašnoj èaršiji. Hodao je lakim korakom od svoje kuæe do duæana, i od svoga duæana do èaršijske džamije. Nosio je èohano bosansko odijelo, plitak fes na glavi i sahat sa kapkom i na svilenom gajtanu za adžem pojasom.

Dva puta je Begefendija biran za gradonaèelnika glasovima i Muslimana i Hrvata i Srba. Iz svoga duæana u obližnju opæinsku zgradu ljeti bi trknuo i u nanulama, ali na sjednice opæinskog vijeæa dolazio bi uvijek u cipelama i sa crnim štapom u ruci. Na sjednice vijeæa svaki put je za ruku vodio sina Husu što je po drugi put išao u treæi razred osnovne škole.

Dosta opæinskih odbornika dolazilo je u kasabu, dolazilo je sa sela, mahom pješice, a poneki iz udaljenih krajeva i na konju.

Opæina je imala i svoga bilježnika. Bilježnik je bio školovan èovjek. Imao je dva razreda niže trgovaèke škole i lijep rukopis.

Gradonaèelnik Begefendija bio je veoma podozriv èovjek i bojao je se pretjerano školovanih, pogotovo ako bi još nosili i naoèare. Pred bilježnikovim oèima bila su dva debela stakla. Begefendija je vjerovao da su ti školarci sa naoèalima puni svakojakih marifetluka i karefeka, pa nije mario za njihove papire, zapise i druga litanija.

Gradonaèelnik Begefendija posadio bi na klupu pored sebe u poveæoj odaji za sjednice svoga sina Husu, da dijete pomno prati razgovore odbornika. Kada bi se Begefendiji uèinila neka primjedba ili prijedlog umjesnim, pametnim i korisnim, za opæe dobro samo bi šapnuo na uho svome Husi:

- Pamti, Huso...

Huso bi skoèio na noge lagane i glasno rekao:

- Hoæu, babo!

Tako bi naglo hrupio na klupu da su jedino njegove podobro klempave uši zadržavale fes da mu ne zaèepi usta.

Te veoma znaèajne rijeèi izmeðu babe gradonaèelnika i njegovog sina Huse ponavljele bi se i po nekoliko puta na svakoj sjednici opæinskih vijeænika, a bilježnik sa naoèarima na nosu sjedio u dnu odaje i više kao za sebe nešto piskarao, ali ipak dobro vodeæi raèuna da podvuèe ono što je babo rekao svome Husi da upamti.

Na sljedeæoj sjednici umjesto èitanja bilo kakvih zapisnika prva taèka dnevnog reda bila je:

- Šta si upamtio, Huso, govori!

Huso bi skoèio na noge lagane i sve po redu poèeo da veze što mu je babo naredio da upamti.

Nije tada bilo ni sekretarica, ni stenografa, ni magnetofona, ni mikrofona, ni teleprintera.

Bila je samo glavica maloga Huse èije su klempave uši branile njegovom starom fesu da mu ne zaèepe usta!

Nije to bilo baš ni tako davno...


Zuko Dzumhur , Adakale

___________________________________________________________________

jos se sjecam muzike iz one serije "karavan" sve mi odzvanja u usima

___________________________________________________________________
kad ce mostar mama?

OSVETA MRTVIH SULTANA

U djetinjstvu, bila je jedna ulica, u ulici knjižara, u knjižari slika, na slici panorama - Sarajevo pred austrijsku okupaciju - zeleno u magli zelenog æutanja.
Bursa je dugo za mene bila samo ta slika u izlogu Studnièke, knjižara i antikvara, Èeha ili Poljaka, do Štadierove katedrale - zelenije zelena od svake Lorkine strofe, zelenija od svih zelja, zeljanica, zelengora i zeleniša.
Najzelenije zeleno zelenilo.
Samo se slike dugo pamte, a rijeèi veæ sutradan promijene svoj red.

Bozadžinica na proplanku kod izobilnog šedrvana zelene bursanske džamije puna ogledala, tadija, muha i tepsija... Opet uramijena priznanja odlièno položenih majstorskih ispita i pretjerano taksiranih dozvola i uvjerenja sa potpisima mjesnih vilajetskih velièina...
U šlifovanom staklu smeðih vitrina šeæerna vojska šarenih šeæer1ama kao egzotièni statisti u holivudskoj šarenoj kolorparadi pred rokoko kapijama nekog maharadže od Hajdarabada.
Bijeli turbani mrkih indijanera na èelu dugih ešalona kraljevskih indijskih kopljanika predvode tvrde oklopnike smedih doboštorti i kolone obiènog crnog askera od užeglog masla i èokolade.
Eskadron jeftinih poslastica preliven roza kremom sa crnim perjanicama najamnika od prženog badema putuje staklenim megdanima vitrina...
Iz impozantnog "vestinghauzovog" zdanja žmirkaju po sveèanosti pihtijaste oèi muhalebija i bjeloputi sutlijaši kao haremi pregojenih bula moænog istoènjaèkog princa u nekoj verziji Diznijeve bajke za anadolsku djecu i odrasle.

Noga srpskog kraljevskog poslanika Novakoviæ Stojana i supruge mu pohodila je ovu zelenu dolinu antièke Vitinije putevima svetosavskim, preko Indir Limana, kuda je najm1adi Nemanjiæ nekada plovio u Nikeju.
Godine 1891. maja i juna Novakoviæ je bio u Bursi... "Hodio sam - piše - i prenosio sam se u mislima svojim u stare vekove, zamišljao onovremene brodove i tražio da uhvatim sliku svetitelja Save i srpske svite njegove kako preko onog mora brode tamo k onome zalivu meðu gorama na putu Nikeje..."
Muèen radoznalošæu i kostoboljom borio se državnik, pisac i nauènik srpski u ovoj dolini sumpornih vrela s nesigurnošæu svih dokumenata na Istoku, gdje se i inaèe teško sagledaju blijede granice legende i historije.
Èitao je "pismo o hristijanima" i opisao nastajanje Burse od Plinija Mlaðeg i njenu historiju do ulaska Orhana, jednog od sinova Osmanovih.
Drugovao je sa Ahmed Vefik-pašom koji je nekada prevodio Molijera i pregovarao sa knjazom i Garašaninom.
Išao nesigurnim tragovima slovenskih apostola što se ovdje pod Ulu-dagom "pokoriše strogim pravilima monaškog èina".
Na prostranim terasama Muradije tražio je zaboravljene grobove kneginjica srpskih i carica turskih, Mare i Olivere, a naišao je na uspomenu sultanije Nulufer, Grkinje iz Biledžika, "èuvene i po ljepotama i po raznim vrlinama svojim .
Prouèavao je ustanovu ksenodohija grèkih i potonjih imareta turskih, za koje naðe u putnim bilješkama patrijarha Arsenija Èarnojeviæa: "I vsaki dan na veèeru povaseh hodžaceh podavajut hleb i èorbu musafirom".

Do carskih turbeta ide se kroz voænjake i vinograde. Oko džamije su visoki stari platani i jake èesme planinskih voda.
Ulazi se dugaèkom stazom, pervazom divljih ruža i poljskog cvijeæa u visoke zelene trave stepe...
Bilo ih je šest...
Mrtvi sultani šenluèe ovdje samo u dosadnim ljetnjim veèerima.
Mrtvi sultani poèivaju meðu crnim kiparisima i koprivom u truhlim zelenim anterijama punim guštera i glista.
Jutrom carski pokojnici tumaraju uèionicama laièkih gimnazija.
Jašu ugojene bedevije poljanama i mejdanima bijelih listova kema!istièkih bukvara i muèe republikanske generacije datumima svojih bitaka, roðenja i poraza.
Od septembra do ferija razapinju svoje svijetle šatore na svakoj stranici historije, jurišaju na Tamerlane i Lazare, osvajaju bijele carigradske kule, poziraju Beliniju, udvaraju se perverznim kneginjama vizantijskim, èitaju Tacita i pišu sonete izmeðu dva juriša. Dijele dvojke, keèeve i mršave trojke malim djevojèicama i djeèacima što bubaju njihove titule, vrline i zloèine.
Pišu doktorske teze, slikaju se za festivale na serijama obiènih i taksenih maraka i po trafikama prodaju likove svoje na kutijama jubilarnih orijentalskih cigareta.
U akšam pokriveni zelenom èohom svojih zapuštenih grobova prkose suludo i uporno tridesetogodišnjoj republikanskoj iluziji svoje negacije i gvozdenom èovjeku svijedoplavih oèiju sivoga vuka na prostranom skveru "Zelene Burse".
Osveta mrtvih sultana je uvijek dostižna, prisutna i dosljedna...


Zuko Dzumhur, Nekrolog jednoj carsiji





Zuko majstor pera i opisa ... jednostavno nas povede sa sobom u neke, nama neznane a opet znane (zahvaljujuci Zuki) svjetove !!!!

___________________________________________________________________

Fotografija

___________________________________________________________________
NERETVA KROZ VENE TECE

Jos jedna

___________________________________________________________________
NERETVA KROZ VENE TECE

Zamolio bih sve Mostarce da pogledaju ovu peticiju, i da potpiše ko to želi...

Ovdje možete potpisati peticiju za proglašenje murala Zuke Džumhura nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine.

http://www.peticija24.com/za_proglasenje_murala_zuke_dumhura_nacionalnim_spomenikom_bih

to se mora odraditi

veliki ZUKO

___________________________________________________________________
prest'o sam

potpisano .

___________________________________________________________________
"... Zbog èega primatima nikada ne iskljuèuju elektriku, oni u principu i onako rijetko èitaju
a i to što èitaju - krive stvari èitaju, pa zašto im onda ne iskljuèuju elektriku..."

Puno toga nam kaza
Malo uhvatismo
Potpisujem

Dobar, 5 potpisa i share na FB



Jos jednom ZUKO

___________________________________________________________________
prest'o sam

Još jedan fini tekst od Zuke...

Asfaltiranim putevima gospodnjim
Putovanje po besmislu
Pisao: Zuko Džumhur


Vozimo se na auto-stop...

Putevi gospodnji su asfaltirani.

Iz pešèanog mora rastu granitne stene arabljanskih bregova. Vrhovi crvenog kamenjara nižu se monotono i dugo kao pobožni psalmi ispisani neveštom rukom nekih davno preminulih arhanðela. U užarenim peæinama ovih bregova gnezde se demoni. Neko je rekao da vrhovi ovih brda lièe na kreste petlova. Nebo je mesecima plavo kao èelik arabljanskih maèeva. Šteta što Rakiæ nije video zalazak sunca na Džebeli Silbalu.

Dve beduinske žene sede u šoferskoj kabini. Jedna od njih je mlada... Njihove odežde su crne kao greh.

Na severu je velika pustinja El Bahar Bil Maji. Na jugu je okean crvenog peska i kovnica ljutih vetrova. Na severu su karavanska bespuæa i satanski vilajeti za pripovedaèe bajki. Na jugu je strašna zemlja Hadramaut.

Oaze su ležale kao èiode zabodene u žuto platno peska. Mali, smeði šatori, mleko i meso od kamila, beduini, buljuci golišave dece i vizija beskonaènosti koja poèinje na pragu šatora... Jedna oaza u Arabiji lièi jedino na jednu drugu oazu u Arabiji i to naroèito u podne. U podne nastaju orgije svetlosti i sve se pretvara u usijane bele i žute linije.

Nekada su ovuda vodili stari trgovaèki putevi Istoka...

Mudri car Solomon slao je svoje bogate karavane u basnoslovnu zemlju Orif. Daleko na jugu vladala je lepa Belkis Makeda, ljupka kraljica od Sabe. Carstvo Pamira ujedinilo je Arape u borbi protiv Rima. Vojske nomada vodila je èudesna lepotica Zejnab...

Granice izmeðu civilizacije i varvarstva leže duboko zakopane u pesku pustinje...

Džezirat el Arab - znaèi ostrvo Arabljana.

Kamion obilazi litice Džebeli Rahmeta. U kamenjaru ovoga svetog brda sreli su se praotac Adam i pramajka Eva.

Proterani iz raja zbog nemorala i uèestalih kraða sa privatnog poseda gospodnjeg, naši nesreæni praroditelji lutahu svetom jalovo i dugo. Odvojeni i napušteni, bez blagoslova gospodnjeg i bez socijalnog osiguranja, potucahu se obalama nepoznatih mora i okeana. Posle dvesta godina odvojenog života, još relativno mladi, sretoše se na padinama Džebeli Rahmeta i poèeše da žive nevenèano. Pramajka Eva izrodila je mnogo dece. Meðu njenom mnogobrojnom decom bilo je i kriminalaca. Život je tada u Arabiji bio prilièno težak, pošto još ne beše pronaðen petrolej.

Italijani bi na ovom svetom bregu podigli crkvu, Amerikanci bazu, Francuzi hotel, a Libanci kockarnicu. Bugari bi ovde sagradili veliki nauèni institut za borbu protiv zagraniènog sujeverja. Turci bi po obièaju podigli karaulu, a Beograðani bi otvorili kafanu "Kod prvog greha". Arabljani nisu podigli ništa. Neki dan sam se poklonio senima naše pramajke Eve. Njen grob je u Džedi. Na sva tri njena turbeta položio sam smerno struèak pustinjske mahovine.

Niko ništa nije umeo da mi kaže o grobu Adamovu. Njegovog groba nema. Kada bi postojao, diplomati bi tu polagali vence i o praznicima bi vojna muzika svirala monarhistièke marševe prožete religioznim oseæanjima. Svi teolozi sveta dolazili bi ovamo da se poklone. Muslimanska braæa i Hrišæanska zajednica mladih ljudi naizmenièno bi èuvala poèasnu stražu. Tu bi se održavali festivali bogoslovskih horova i popovi bi se pelcovali protiv darvinizma. Možda bi nekom arheologu pošlo za rukom da i ovde nešto ukrade.

Adamovog groba nema...

Levo, na jednom brežuljku, bio je mauzolej. Na tom slavnom i pobožnom mestu Kain je ubio Avelja. To je deseto, možda dvanaesto, mesto na kome se odigrala ova nezaboravna biblijska melodrama. Zahvalno potomstvo podiglo je na svakom mestu po jedan dostojan spomenik nesreænoj braæi.

Kamion se zaustavio... Mlaða beduinka traži toalet.

Sunce napada ljude.

Sunce i pustoš su sudbina beduina.

Putevi gospodnji su puni benzinskih pumpi i servisnih stanica.

Aramko, Mobiliol, Šel...

Stare turske hanove po drumovima zamenile su automobilske stanice na autostradama. Romantiènih drumskih razbojnika, koji su nekada napadali usamljene putnike i karavane, više nema. Zamenile su ih velike meðunarodne kompanije koje napadaju èitave narode. Hajduèija se polako sa carskih džada preselila u meðunarodnu politiku.

Kamion uzima benzin...

U oazi se prodaju Pepsi-Kola i Koka-Kola, Kili-Kola i Veri-Kola.

Kiti-Kole je nestalo.

Nebesa dave zemlju i prosipaju žar po mutnom vidiku. Kamen se raspada i pršti i sve se pretvara u pepeo.

Na poèetku i na kraju svake prièe o Arabiji stoji pustoš i ništavilo.

Putujem po svetu noseæi zablude i naivne slike iz detinjstva.

Još kao dete gledao sam u ogledalu jedne sarajevske berbernice sliku oaze. Oèi su mi dugo bile pune boja sa litografisane šarene laže. U sredini je bio bunar. Na slice su bile tri ili èetiri palme. Šeik je sedeo na mekim dušecima. Šeik je bio lep kao Ramon Novaro. Okolo je cvetalo mirisno cveæe. Pored bunara poigravao je beli arapski konj. Njegove uzde bile su zlatne. Jedna neodevena žena udarala je u daire. Ostale neodevene žene jele su urme. Jedna neodevena žena bila je plava i sedela je nepristojno. Na slici je bila noæ. Mesec je bio žut kao kifla.

Posle mnogo godina nestalo je jedne šarene iluzije sa litografije u ogledalu sarajevske berbernice.

Oaza je groblje benzinske buradi.

Sivo, prašnjavo lišæe neke pustinjske travuljine pokriva kameni otvor bunara. Šeika nije bilo. Nije bilo ni neodevenih žena. Èovek nigde tako intenzivno ne misli na neodevenu ženu kao u pustinji. Nij ebilo ni belog arapskog konja sa zlatnim uzdama. Bile su samo tri ili èetiri palme. Oèerupane i ružne, štrèale su u svodu kao ogromne nagorele metle kojima se èisti pakao. Jedan arabljanski vojnik vršio je nuždu iza olupine nekog napuštenog automobila.

Meseca nije bilo.

Pred benzinskom pumpom pored oaze sedela su tri beduina. Pili su zeleni marokanski èaj. Jedan je bio razgovoran, zvao se Abdalah, i radio je neko vreme u Dahranu kod Amerikanaca. Sada se ponovo vratio nomadskom životu. Kod Amerikanaca je nauèio engleski i mrzeo je gospodina Dalsa.

Rekao mi je da u njegovoj zemlji ne postoji politika. Mesto ustava postoji Koran, mesto parlamenta šerijat, mesto politike monarhija. Pre èetiri godine uveden je budžet. Dotle je zemljom upravljao stari kralj sa svojom decom.

Abdalah je u svojoj politièkoj bašti negovao dva kulta. Kult ljubavi prema Gamalu Abdel Naseru i kult mržnje prema Davidu Ben Gurionu.

Verovao je da je Alah poslao Nasera i da je Dals izmislio Jevreje. Njegova ljubav je prelazila u obožavanje, a njegova mržnja u histeriju. Izmeðu ljubavi i mržnje nije bilo mostova. Kad i Arapi ne bi bili semiti, njihova mržnja prema Izraelu bila bi antisemitizam.

Vojnik je obavio nuždu i pojavio se iza olupine napuštenog automobila.

Abdalah je prestao da govori o politici.

Sumrak me je zatekao stotinu kilometara južnije. Sunce se razbilo kao žumance na beskrajnoj platni usijanog peska. Ispratio sam ga psovkama nedostojnim èoveka.

Putevi gospodnji ostali su pusti i ružni kao zemljopis.

Noæ se spustila naglo i sa svih strana. Bilo je oko mene sve ljubièasto.

Na nebu su se pojavile zvezde, krupne i tople kao piliæi.

Jednom, bi veoma vruæ dan, podne, Zuko sa unukom Mašom dolazi u hotel sa jutarnje šetnje. U hotelu na bašèi nekoliko partijskih drugarica, meðu njima Todina supruga. Sunce im pripeklo, a njima nešto lijeno promijeniti mjesto.

"Kako su moje lijepe dame?," pita ih pristojno i veselo.
"Ama vruæe, brate Zuko, šta je ovo?," odgovara jedna od njih
"Ne sekiraj se. Nije ovo ništa kako æe vam biti u džehenemu," šeretski æe dobri hodoljub, a one ne znaju šali li se ili je zloban.

___________________________________________________________________

Cbx_y6mGei4

Banja ....Golemo