Draga moja Hanadice,tužna sam ti danas jako, uobiæajna tuga koja i nakon pet godina guši steže ,boli.Naša bol je iz dana u dan sve jaèa i ne jenjava.Uvjek si tu negdje,neprodje sekunda da ne pomislim na tebe.Kakva bi sad bila ?,Tvoje prijateljice izlaze,imaju momke,vidjam ih svaki dan ,zamišljam tebe medju njima ,taj tren me odmakne od jave pa shvatim da je to samo bježanjod stvarnosti al neka bar mi za trenutak bude dobro,a onda opet bol ,suze,tuga koja razdire i duši.Hvala ti za sve dane provedene sa tobom,od tebe se stvarno moglo toga puno nauèiti.Kratko si živjela a puno toga ostavila iza sebe.Sjeæam se onog 08.juna kad si me pitala Mama,hoæu li to ja umrjet ?,i one noæi kad si umirala kad si rekla mama nemoj plakati,meni æe biti dobro. Iako si imala samo 12 g.bila si jako zrela a o hrabrosti da ne govorim,kad se samo sjetim onih silnih terapija koje smo prolazili zajedno,uèeæi,pišuæi zadaæe da bi se vrativši u Mostar nastavila sa nastavom kao sva druga djeca .Moja Hanadice ,tako nam nedostaješ........... 
|
Thread: 
