Nikad više, nikad više
Ti me neæeš blago zvati,
Nikad više tvoje ruke
Zagrljaj mi neæe dati.
Nikad više, majko moja,
Ja ti neæu glasa èuti,
Nit' æe sinak na tvom njedru
Poèinuti, odahnuti.
Tvoj poljubac, svet i mio,
Sledila je samrt kobna, -
Od vjernoga sina tvoga
Otrgla te humka grobna.
Hladno ti je... I meni je
Bez ljubavi, bez tvog krila,
Kô da nikad moja duša
Ogrijana nije bila.
Sve je pusto, nikog nema
Što mi može pokoj dati,
Nema onog kog sam zvao
Slatkom rijeèju "mila mati".
Nema, nema... Svijet je malen -
Tvoja ljubav viša mi je,
Jedna cigla iskra njena
I od sunca ljepše grije.
Tek pod njenim blagim žarom
Ja sam lako tièe bio,
Imô krila, pa pod nebom
Raj i slatki život pio.
Sve mi bješe vedro, sjajno,
Kao milost oka tvoga;
U ljubavi tvojoj, majko,
Osjeæô sam svetost boga.
Osjeæo sam da je život
Nepregledno polje cvjetno,
A ja èedo razdragano
Što po njemu trèi sretno.
A sad, majko, sve je pusto,
Nema sunca da me grije,
Nema tvoje blage rijeèi
Da me pita kako mi je.
Nema, nema... Crna java
Žalosna mi slova piše:
Da te nikad, majko mila,
Zagrliti neæu više...
Nikad više... Tek na nebu,
Pred dverima svetog raja,
Ja æu opet mirno snivat
Usred tvoga zagrljaja
|
