Maja me inspirisala da postavim ovaj tekst iz moje biblioteke.Koju držim pod krevetom.Žena kaže da me neæe posjeæavati u zatvoru,da sam matora budala. A meni se baš sviða ova stvar.
AKCIJA I ORGANIZACIJA
Direktna akcija može biti usmerena na promenu stanja ulica, škola, kuæa, bolnica, itd. Takva reforma u sebi sadrži malo realnog doprinosa u izgradnji anarhistièkog društva, ali, pre svega èini ljude svesnim potencijala direktne akcije. U najboljem sluèaju takva dešavanja pojaèavaju oseæaj zajedništva i promovišu samoorganizovanje. Takoðe poveæavaju politièku svesnost.
O kakvoj vrsti akcija prièamo? Ako si bez stana, useli se negde bespravno. Takav postupak ignorisanja autoriteta izaziva buku u javnosti i efektno demonstrira sramotu postojanja praznih stanova pored armije beskuænika. Na žalost, uobièajne predrasude spreèavaju beskuænike u dobijanju šire podrške neophodne za rešavanje ovakvih problema.
Zajednièki život na ulici se može sastojati iz uliènih festivala, uliènih pozorišta i sl. To može biti nezgodno, naravno, ukoliko pripadate grupi prijatelja vlastodržaca.
Još jedno uobièajeno polje delovanja anarhista je saraðivanje sa pokretima i kampanjama. To je korisno za razvoj organizacije i svesnosti i može da navede ljude da razmisle o politièkim (ne)prilikama. Kampanja protiv zatvaranja lokalne bolnice, na primer, otvara pitanje ko kontroliše bolnice i u èiju korist! Na žalost, ljudi su èesto zavedeni iluzijama o "demokratiji" i završavaju opljaèkani i prevareni. To obièno za posledicu ima razoèarenje i apatiju. Uloga anarhiste je da pokuša da posledice ovoga budu bes i ogorèenost i da ih u direktnoj akciji usmeri na autoritete.
Teško je naæi ravnotežu izmeðu uèestvovanja u neposrednim promenama (otuda ohrabrenje lažne vere u Državu kao dobroæudnu snagu) i proveravanja posledice onoga što èinimo. Sporadiène pobune, same po sebi, nisu naroèito revolucionarne. Kako se onda anarhisti organizuju? Pojedinci pristupaju manjim anarhistièkim grupama da bi saraðivali u akcijama sa ostalima, a ne da bi im se nareðivalo. Èitava grupa razmotri neku posebnu akciju, ali izvešæe je samo oni koji to žele, što je totalno suprotno od, na primer, trockista, u èijim grupama svi èlanovi slede "partijsku liniju".
Neslaganje u nekom važnom pitanju, ili nedostatak akcija, jednostavno znaèi zaèetak jedne nove grupe. U razlièitim delovima zemlje, grupe æe formirati veæe federacije koje æe pomagati akcije tih malih grupa (na neautoritarni naèin, razume se).
Ovakav model organizacije veæ je postao uobièajan u nekim oblicima politièke aktivnosti.
Grupe ljudi u jednoj ulici, ili možda na nekom radnom mestu, mogu se ovako organizovati da bi donosili odluke koje ih se tièu. Mogu slati delegate na šire skupove, upuæivati ih o èemu æe govoriti, odstranjivati ih ukoliko postanu pohlepni... Utopijska ideja? Ideja koja veæ funkcioniše na manjem polju (na primer u C.N.D.-u)! Šta je tu toliko komplikovano? Sve što nam treba je totalna revolucija u svakodnevnoj svesti. Na ovaj naèin organizovan neautoritarni sistem svih aspekata života, od roðenja do smrti, bio bi federalistièki tip anarhistièkog društva.
Anarhisti smatraju da je veoma važno obrazovati ljude za novo društvo. Neki kažu da je to i jedino što možemo da uèinimo. Pokušaj revolucije u vrlo malim razmerama može otiæi u neželjenom pravcu i uz najbolje namere može ovesti u novo ropstvo. Opšta ravolucija može uspeti ako veæina ljudi to želi i aktivno uèestvuje u stvaranju novog sveta. Naravno, imala bi veæe šanse ako se ljudi prvo organizuju, pripreme i razmisle o novim problemima. A to znaèi da je naša najvažnija uloga da raširimo ideju po èitavom svetu.
Propovedanje je najbolje izbeæi. Ne želimo obiène sledbenike, veæ uèesnike. Još gora opasnost je da poènemo da isporuèujemo svoje ideje kao dogme. Konaèno, ne želimo da prièamo ljudima, veæ da prièamo sa njima!
Ovo poslednje je veoma važno. Jedno od najglavnijih obeležja degenerisane Države modernog društva je da su komunikacije odjednom postale bezliène, standardizovane i, što je najgore, jednosmerne. Milioni ljudi gledaju iste TV programe i èitaju iste novine. Posledica je standardizacija njihovih razgovora. Komunikacije su postale artikli za konzumiranje. Svi moderni komunikacioni mediji imaju dve zajednièke stvari: morate da ih platite i nemate moguænost uèestvovanja, gledate ili slušate - ništa se drugo od Vas ne traži.
Naša vera u slobodu vodi nas do toga da zahtevamo slobodu govora i štampe. Ovo može èudno da zvuèi, pošto veæ imamo iza sebe XIX vek u kome su liberali izvikivali svoje parole po mitinzima. Liberali danas izgledaju vrlo zadovoljni sa našom dragocenom slobodom.
U stvari, oni misle, da su zadovoljni svojom slobodom. Obièni smrtnici, da ne spominjemo nas kao "opasne ekstremiste", nisu zadovoljni, jer nemaju èime da budu zadovoljni. Mi možemo reæi šta nam se ne sviða, ali samo u odreðeno vreme. Možemo pisati šta hoæemo, ali samo pisati jer niko neæe hteti da nas štampa. Sve dok svaki èovek na Zemlji ne dobije šansu da bude saslušan, naša sloboda govora ne znaèi ništa i vlasti æe biti prezadovoljne da nam takvu slobodu pruže.
Novinari, štamparije, pisci, tehnièari i glumci mogu odigrati važnu ulogu u borbi za novo društvo. Oni imaju moguænost da kažu istinu. Prljav "proizvod" koji poslušno spremaju za nas ih samo sramoti. Revolucija u industriji komunikacija je hitna stvar.
Zbog toga što su komunikacije tako usko kontrolisane od strane male grupe koja je vrlo svesna važnosti svojih moæi, ljudi su bezvoljni da iznose svoje poglede i stavove kroz postojeæu šemu. Moramo naæi neki drugi put za širenje naših ideja dok se ljudi ne dokopaju kontrole nad medijima.
Izbaèeni smo na rub društva. Primorani smo da stvaramo sopstvene medije da bi se izrazili. Naravno, sve je to vrlo malo. Jednim letkom stižemo samo do nekoliko ljudi. Možemo se jedino nadati da æemo svim tim sitnicama pomoæi. Na kraju krajeva i hiljadu letaka nisu propali ako nastane barem jedan novi anarhista.
Vrlo je važno stvarati svet paletom razlièitih pogleda Evo nekih akcija koje anarhisti preduzimaju, ili bi mogli da preduzmu, da bi raširili svoje ideje.
Štampana reè - Anarhistièki pokret je proizveo gomilu èlanaka, novina, magazina, knjiga i letaka u svojoj istoriji. Neki su dostigli zavidne tiraže. Mnoge je proèitala nekolicina i sada su zauvek zaboravljeni.
Ipak, napori nisu potpuno propali. Uvek nam treba još bolje napisan materijal. Ljudima koji su spremni za ideje moramo pružiti sve što je u našoj moguænosti da isplivaju na površinu.
Leci, èesto vrlo brzo kopirani za neki poseban dogaðaj, najjednostavnija i najjeftinija moguænost. Treba da su napisani jednostavno i efektno. Dobre grafike i fotografije mogu biti od velike koristi za bolji izgled letka.
Jeftini pamfleti sa posebnim temama najlakše stanu u džep i interesatni su za diskusiju. Ovaj pamflet, na primer, specijalno je uraðen za one koji insistiraju na izbacivanju veèitih argumenata protiv anarhizma kao što je onaj: "A šta sa ubicama".
Magazini i novine spadaju u dve kategorije: oni koji su namenjeni ostalim anarhistima i oni koji su namenjeni neangažovanoj veæini. Uglavnom nam ovi drugi nedostaju. Postoji mnogo veoma dobrih lokalnih magazina. Njihova osnovna funkcija je razmena iskustava.
Izdavanje knjiga i distribucija istih je još jedan vrlo važan deo pokreta. Treba nam što više dela o teoriji anarhizma, više analiza sadašnjeg društva i naèina na koje se ono može promeniti. Postoje i dela sa polja fikcije i poezije. Pisanje knjiga nije tako zastrašujuæe kao što izgleda. Mnogi koji ih pišu danas su potpuni idioti.
Ulièno pozorište - Ovaj naèin komunikacije možda nije dovoljno iskorišæen. Pisanje i isprobavanje komada može biti korisna vežba u zajednièkom radu. Kao primer može poslužiti "Armija Deda-Mrazova" koja je provalila u prodavnicu igraèaka u Amsterdamu i zatim igraèke podelila deci po ulici uz neke male, komiène pozorišne predstave. Uèinili su to na ilegalan naèin ali postoji još bezbroj legalnih naèina da se bavite uliènim pozorištem.
Ove vrste poluteatralnih dešavanja su dobar naèin da izazovete ljude da razmisle o nekim stvarima.
Javni susreti - Nekada su ovakvi skupovi anarhista brojali i do 30-40 hiljada ljudi. Javna okupljanja su zapostavljena otkako su se razvile masovne "zabave" pred TV-om ili u bioskopu. 50-100 ljudi je sasvim dobar broj ljudi za susret. Izaberite temu i govornike, obezbedite salu i dobro promovišite dogaðaj. To može zahtevati mnogo napora ali ponekad donosi nove èlanove ili barem pobuðuje interesovanje. Ljudi æe vas uzeti za ozbiljno
Alternativni mediji - Ovaj nejasan naziv pokriva sve druge vidove komunikacije, od bedževa ili grafita, do videa. Male poruke masama mogu biti napisane na zidovima WC-a ili na zidovima podzemnih prolaza. Video je relativno jeftin, a kameru je lako pozajmiti ili iznajmiti. Anarhisti vode vrlo uspešne piratske radiostanice, a postoji još milion naèina da se prenesu poruke.
Upotrebite svoju maštu.
Iako smo uklonjeni sa tržišta masovnih komunikacija ipak možemo naæi naèina da raširimo svoje ideje. Borba za naèine izražavanja što veæeg broja razlièitih stavova je najvažniji deo borbe za slobodu. Svojim alternativnim izvorima ne samo što iznosimo svoje ideje, veæ omoguæujemo velikom broju ljudi da iznesu svoj stav. Konaèno, naèin na koje se ideja širi važan je skoro koliko i sama ideja. Ako taj naèin dopušta i ohrabruje uèestvovanje tako da ljudi ne budu samo "slušaoci" i da poènu da izražavaju sebe, onda je to direktan izazov sistemu koji nas želi pokorne.
Muzika - Pobunjenièka ili revolucionarna muzika ima veæu istoriju nego što to moderna omladina, èak i stari hipici, mogu da shvate. Verovali ili ne, mnoge opere u suštini obræu revolucionarne teme! Tridesetih godina prošlog veka posedovanje muzièkog istrumenta bilo je zakonom zabranjeno za niže klase. A to zato što su bistroumni, siromašni muzièari bili alarmantno uspešni u postizanju nezadovoljstva.
Mnogi anarhisti izabiru muziku kao naèin komunikacije sa ljudima, što je vrlo korisna aktivnost i nadasve, zabavna. Na žalost, u poslednje vreme "anarhistièka muzika" nije ni anarhistièka a još manje muzika, ali ima ih dosta dobrih, a neki su i odlièni. Uostalom, to je ionako stvar liènog ukusa.
Muzika ima moæ da pošalje emocije direktno na cilj. Njom je moguæe komunicirati na mnogo prirodniji naèin. No, njom je moguæe i hipnotisati i manipulisati ljude, a mi se trudimo da to izbegnemo svim silama.
Opet, ono što nam je potrebno je uèiniti muziku pristupaènu ljudima, ohrabriti da ih izraze svoju kreativnost. Neki anarhisti smatraju da bi zbog toga trebalo izbeæi visoko tehnološku, skupu, elektronsku muziku. Sa druge strane, moguænosti kuænog snimanja i lake distribucije kaseta na sceni su zanimljive.
Moramo naæi naèine za stvaranje i plasiranje muzike koji zaobilaze muzièku industriju. Pustite vlasnike muzièkih kompanija neka urlaju o nedostatku prava kada su i njihova prava diskutabilna. Suviše dugo je bilo po njihovom.
Umetnost - slike po galerijama nazivaju se "muzejskom umetnošæu". U stvari, to su objekti koji vise po zidovima i njima se treba diviti. Oni služe da bi bili prodati ili kupljeni. Odvojeni su od života i od ljudi. Prodajna umetnost je ono najbolje što sistem može da nam pruži. Umetnost kao aktivnost sistem neæe ni da razume ni da dozvoli.
Oèajnièka je potreba za oslobaðanjem kreativnosti "obiènih" ljudi. To možemo bar pokušati u razgovoru sa ljudima. Možemo naæi naèina da radimo za pokret i uživamo u isto vreme. Upotrebom sopstvene kreativnosti možemo dotaæi skrivene delove ljudske duše što ne može uèiniti ni jedna druga ideja.
Širenje prièa, ili "propaganda", mora biti najvažniji deo svake anarhistièke akcije. Pored svega ostalog, anarhistièka revolucija zahteva da ljudi znaju šta rade i zbog èega. Niko ne može biti gurnut u slobodu, sloboda se mora izabrati i uzeti ili nije sloboda. Naš je zadatak mnogo teži nego raznim vernicima koji obilaze vrata. Nama nije cilj da kažemo ljudima šta da misle. Oni moraju sami misliti, ili nisu anarhisti!
|
kaže da voli cigane. Samo ona spava a oni joj sviraju.....Da joj ne padne teško na želudac poslije drobe prije spavanja?
