Denani, možemo li iæi na potpisivanje neke peticije koju bi uputili gradskoj upravi i na sve moguæe adrese, domaæe i strane. To bi možda bilo bolje nego da pojedinaèno upuæujemo dopise.Bilo bi dobro da osmisliš sadržaj peticije.
Bar nastojmo saèuvat isvijetlu prošlost našeg grada, jer ako zaboravimo prošlost neæemo imati buduènosti.Sa malo daljom prošlosti s e možemo ponositi, što sa sadašnjošæu ne možemo .
Poradimo da nam bar buduænost bude ljepša. S obzirom da sam u Mostaru , nisam baš optimista jer mi se èini da je " sve je ðavo ponio"

citat od rodjena:

Denani, možemo li iæi na potpisivanje neke peticije koju bi uputili gradskoj upravi i na sve moguæe adrese, domaæe i strane. To bi možda bilo bolje nego da pojedinaèno upuæujemo dopise.Bilo bi dobro da osmisliš sadržaj peticije.
Bar nastojmo saèuvat isvijetlu prošlost našeg grada, jer ako zaboravimo prošlost neæemo imati buduènosti.Sa malo daljom prošlosti se možemo ponositi, što sa sadašnjošæu ne možemo .
Poradimo da nam bar buduænost bude ljepša. S obzirom da sam u Mostaru , nisam baš optimista jer mi se èini da je " sve je ðavo ponio"

Moja rodjena...

sve sto moze pomoci...jasta...i peticija...i e-mail...
neko ko je dobar na peru...kao abraxas...mogao bi sastaviti peticiju...lijep sadrzaj...
spremicu mu pp

Tebi u svakom slucaju....

___________________________________________________________________

Pozajmljeno sa teme Stara Raja

___________________________________________________________________

Denani, uvjeka sam ZA ovakvo neshto...
Slobodno i u svaka doba na pp ili putem e-maila...

___________________________________________________________________
audicija u Holiwoodu sutra akshamli...
autobus iza Hita polazi oko sedam ujutru, ako vozac ne potegne prethodne noci....
Princ cuvaj mjesto na seciji....

citat od beli:

Denani, uvjeka sam ZA ovakvo neshto...
Slobodno i u svaka doba na pp ili putem e-maila...

...pisi e-mail svima u Mostaru, pricaj raji koja jos ne zna.... pisi....

___________________________________________________________________

citat od bago:

Postoji mnogo naèina da se djeluje...
Aktualizirat problem, kroz razna djelovanja...
Kako se mogu forumaši skupit u Sarajevu?...
Napravi se jedan dokument te se uputu na sve adrese, mediji i to...
Može se napraviti i okrugli sto...
I malo po malo...
Nema druge...
Zašto ne i poslati Željku...
Mislim, neæe ništa samo...
Uvijek se pitam, postoji li u Mostaru ikakva kritièna masa koja nešto može promijenit...
Ne mora se mijenjat politika, ali nekakve male , pa i veæe stvari mogu...
Pitanje je može li Mostar i dijaspora napraviti ili popraviti neki segment u životu grada...
Nešto, što nema veze sa ideologijom, nešto što nam je svima zajednièko...
A to su prije svega spomenici nekom vremenu...
Bilo kojem...
Pa eto...
Ako vas ima, malo veæi broj (za potpisa i situacija )...
Rado æu vam pomoæi da se to pokrene...
Napravit kampanju...

moj bagoni koja ba ''kritièna masa''
ovo je grad seljaka a ne MOSTARACA
s kraja na kraj Fejièeve sretnem jednog ili nijednog Mostarca
umjesto Fejièeva mogo sam slobodno napisati Avenijom
svatite kako hoèete ali u ''zapadnom Mostaru'' je desetak ulica sa imenima fašista
pa se ništa ne radi, èak je jedno vrijeme bilo spram mrtve glave to i spominjati
kao dira se u vitalni nacionalni interes
pa sad zamislite omladinu koja je odrasla slušajuèi to
što omladinu?
pa to radi omladina od 13 il 14 godina do 25 i malo više godina
neèe to uraditi niko stariji

opšti pad morala je prisutan u cijeloj BiH
nekad kad bi neko nešto ukro èitav grad bi upiro prstom u njega
danas ako ne kradeš ''nisi dobar'' (upiru prstom u tebe, vidi ga nije dobar)

šaljem mail ljubi obavezno jer znam da je gradsko dijete
i usput se nadam da on èita mejlove a ne neka sekretarica

koliko god mognem podržaèu svaku akciju da vratimo
naše PARTIZANSKO

___________________________________________________________________
od Mostara do na Bunu
krepo Velež u kašunu

nasa zalosna realnost...


BAFO

___________________________________________________________________

Partizansko groblje

Mile Stojiæ

Norveški ambasador u Bosni i Hercegovini Henrik Ofstad ostao je šokiran prilikom posjeta Mostaru, kad je vidio oko stotinjak ošteæenih spomen-ploèa na Partizanskome groblju, koje je inaèe nedavno obnovljeno. To glasovito Partizansko groblje pomagala je obnoviti i norveška Vlada, svjesna da je ono - pored toga što je estetièko ostvarenje prvog reda - i trajan spomen na žrtve fašizma u hercegovaèkoj metropoli. Veleposlanik Ofstad ostao je zgranut, vidjevši da je spomen-groblje prepuno fašistièkih oznaka i simbola.

Zaprepašteni Norvežanin, osvjedoèeni prijatelj naše zemlje, kazao je da takvi vandalski èinovi nisu sramota samo za Mostar i BiH veæ i za cijeli civilizirani svijet koji je ratovao i dobio bitku protiv fašizma. "Ovo vidim kao uvredu svim generacijama naših roditelja koji su se borili za slobodu u svijetu. U veæini europskih zemalja zabranjeno je pisati ili crtati hitlerovske simbole, a ovdje ih vidite na grobovima vojnika koji su se borili protiv nacizma. Potpuno sam šokiran", izjavio je siroti Ofstad.

"Kao Norvežanin èiji su se roditelji borili u Drugom svjetskom ratu mislim da je ovo jako èudno", kazao je Ofstad te dodao da se Partizansko spomen-groblje nalazi na nacionalnoj listi spomenika, što pokazuje da su sve strane dužne nešto uèiniti. On je dodao da Mostar i BiH trebaju naæi rješenje kako bi se ubuduæe sprijeèila ovakva ošteæenja. "Prvo i najvažnije pitanje jest kako da se zaustavi vandalizam i da se utvrdi tko je odgovaran za ovo što se desilo i zašto to nije sprijeèeno", kazao je Ofstad.

Uništavanje spomenika antifašizmu u nas je postala poželjna praksa: u razdoblju od sloma komunizma do danas u Hrvatskoj je uklonjeno 2.964 spomen-obilježja, meðu kojima je 731 spomenik i obilježja od velike umjetnièke i kulturno-povijesne vrijednosti, piše Vjesnik, a koliko je takvih spomenika devastirano i obešèašæeno u našoj zemlji, još nemamo pouzdanih podataka. Mostarsko partizansko groblje, umjetnièko remek-djelo beogradskog arhitekta i humanista Bogdana Bogdanoviæa, podignuto prije èetrdeset godina, bilo je ponos, a sad je ruglo grada na Neretvi.

Bogdanoviæ, koji je protjeran od nacista iz vlastitog naroda našao egzil u Beèu, rekao mi je u jednom razgovoru da ga ne zanima rðava sudbina njegovih spomenika. "Licemjerno bi bilo žaliti za kamenjem u zemlji u kojoj su pobijeni toliki nevini ljudi", rekao je. Pa ipak, to nevažno kamenje u našim ahistorijskim vremenima važno je kao znak diferencije izmeðu nas i njih. Jer, antifašizam nije ideologija, on je kultura, on je najveæa kulturna tekovina Zapada. Ljudi koji danas skrnave antifašistièke spomenike, sutra æe skidati ljudske glave, o tome je govorio plemeniti veleposlanik Ofstad. Nakon Starog mosta, "Ruže", tolikih džamija i crkava, morao se suvremeni vandal i borcima za slobodu popišati na grob.

stojic i njegova cafe nostalgija...

Upravo poslah pismo gospodinu Matvejeviæu za pomoæ pri Peticiji.
P.S. Denani, molim te vodi evidenciju. Kad se budu spomenice dijelile ..........

broj ispravljanja poruke: 1, zadnji put od strane abraxas dana 03-03-2008 u 22:50.

GRAD MOJIH PRIJATELJA

Bogdan Bogdanovic; juni 1997. godine

Mnoge od memorijalnih gradjevina kojima sam posvetio svoje najbolje umne i fizicke snage, danas vise ne postoje ili su, bar kako sada stvari stoje, osudjene na neprimetno fizicko degradiranje i nestajanje. Osecao bih se bedno, kad bih ma i u magnovanju, dozvolio sebi da zazalim, na primer, za najraskosnijim delom svoje graditeljske mladosti - za Partizanskim spomenikom u Mostaru, danas kad vise nema ni pravog, starog Mostara, ni mnogih mostarskih starih familija, cija su deca pocivala na ovom casnom ratnickom groblju. Objasnjavajuci nekad svoju zamisao, cesto sam zahvalnim slusaocima pricao pricu kako ce se jednog dana, i zauvek, "dva grada" gledati licem u lice, oci u oci - grad mrtvih antifasistickih junaka, uglavnom mladica i devojaka - ratnika i grad zivih, za koji su oni polozili zivote...

Kamena alegorija o dva grada nije se sasvim slucajno, i bez ikakvih podsticaja spolja, obrela na jednom od surih, kamenih bregova zapadnog Mostara. Pocetne formule verovatno mi je ponudila moja ondasnja lektira. Naime, prilicno neodredjeno, negde izmedju zemlje i neba - bar tako kazu knjige starostavne - lebdi grad Hurqualya, sufitski parnjak manihejske Terrae lucidae, koja je u gnosticarskim spekulacijama predstavljala neku vrstu polazne stanice za otiskivanje u svet divnih, naivnih, ali vecitih filozofskih i kosmo-poetskih slika. A ja sam smatrao da mostarski pali antifasisticki borci, takoreci jos decaci i devojcice, imaju makar simbolicno, pravo na lepotu snova. U razdoblju kad se spomenik gradio, dakle u jednom vec uveliko mirnodopskom, spokojnom, birokratskom, pa i bezosecajnom mentalnom i moralnom okruzenju, iz vremenske perspektive od dvadesetak godina, cistota njihovih pobuda i bezgranicno, naivno samopozrtvovanje mogli su podsetiti jos jedino na tragicne decje krstaske pohode (Kinderkreuzzuge).

Za razliku od poslova oko uredjenja Jasenovca, koji su iz premnogih razloga za mene bili vrlo mucni, odlasci u Mostar, prenosili su me u sasvim drugaciji svet poezije i zbilje. Uspomene na jedan bivsi logor unistenja (Vernichtungslager), ma koliko da sam od njih bezao, pretvarale su se cesto u stanje produzenog, jedva podnosljivog stresa.

Naprotiv, gradeci mostarski akronekropolis bio sam ponet nekom dubokom, unutrasnjom vatrom. Ne bas jednostavan i lak posao obavljao sam bez mucnine i zamora i, u stvari, obuzet nekim za mene novim poimanjem zivota i smrti. Mozda je apsurdno reci, ali kao da sam se nadao da cu nesto od svoje potajne radosti pokloniti i svojim "novim prijateljima", cija su se imena - muslimanska, srpska, hrvatska - tek pocela redjati na terasama nekropole. Njihov mali zagrobni grad, kao sto sam i obecao porodicama, gledao je u samo srce starog Mostara i u danas poruseni most vrhovnog majstora Hajrudina, taj nekad najlepsi i najsmeliji most na svetu, delo bozanske graditeljske statike, pred kojom je mali Bogdan bio sicusan kao pred natprirodnom pojavom.

Partizanska nekropola je bila Mostar u malom, replika gradu na Neretvi, njegov idealni dijagram. Medjutim, taj ideogram grada, taj hijeroglif, taj kameni znak nije bio bas beznacajnih dimenzija. Dostizao je obrise nekog od skromnijih, prabalkanskih, heladickih akropolja. Od ulazne, donje kapije do cesme na vrhu (Quelle, Brunnen) trebalo je savladati dvadeset i nesto metara visinske razlike i, vijugavim, kamenim serpentinama propesaciti uzbrdo dobrih tri stotine metara.

Put na gore pokazivala je voda koja se preko zvonkih orgulja slivala u susret posetiocu.

Kako izgledaju majstori klesari koji klesu i grade jedan grad izvan vremena i prostora? Moji mostarski prijatelji potrazili su ih na Korculi i digli su na noge sve sto je u njihovom selu umelo drzati dleto i bat u ruci. Doveli su ih negde na izmaku pedesetih ili na samom pocetku sesdesetih. Bili su skromni, ljubazni i prijatni, a posao su obavljali pobozno, gotovo liturgijski: njihova zvonka, horska liturgija klesanja trajala je s manjim prekidima punih pet godina.

Predvodio ih je Barba, sto u dijalektu znaci i stric i deda, patrijahalni sef druzine, staratelj, onaj koji ce, kad se vrate na svoje ostrvo, podneti izvestaj roditeljima i verenicama sta je ko radio i kako je radio. Cim je stigao, Barba je odabrao mesto za "klesaonicu", a kad je nadstresnica podignuta, odredio je mesto za svoj pult, koji je licio i na katedru i na predikaonicu. Naredio je, zatim, da mu se taj sanduk od talpi (Bohle), ali bez poklopca i bez dna, ispuni peskom i sitnim otpacima od
kamena, da bi komad za klesanje meko nalegao i da se u toku rada ne bi ostetio. Naspram njegove katedre, licem prema njoj, majstori su rasporedili svoje, mada nesto manje sanduke.

Radili su, zbog hercegovacke vrucine, vise nocu no danju - od praskozorja do iza dorucka i od zalaska sunca do ponoci. Mostar, taj divni, sada vec bivsi grad, imao je ustaljenu naviku da u letnjim mesecima na ulicama iscekuje ponocno osvezenje koje dopire iz korita Neretve. Izgledalo je ponekad da su svi, cak i deca, potpuno zaboravili da se nocu moze malo i odspavati. Njihov sam obicaj prihvatio ne samo zato sto je iscekivanje svezine bilo i meni neophodno za dobar san i ukupan sutrasnji radni ritam, vec i zato sto sam bio razigran, bolje reci nervozan, a pomalo i uplasen. Obecao sam gradjanima Mostara da cu im stvoriti nesto nevidjeno, uvalio ih u troskove, pokrenuo silne radove, a da li sam bas bio siguran da cu uspeti da isteram sve do kraja, bas kao sto sam smislio?

Malo unezvereno i rasejano, uzastopno sam i po vise puta, preko Hajrudinovog mosta prelazio s jedne na drugu obalu recnog kanjona. Ponekad mi se cinilo da od svog velikog predhodnika trazim saveta za razne teskoce koje u radu sa kamenom uvek nepredvidjeno iskrsavaju. Opipavao sam kamene rukohvate i profile i pod prstima pronalazio mnogo stosta od onoga sto culo vida preko dana lakomisleno previdja. Pronalazio sam u mraku spojeve blokova, davno klacifirane, napipavao metalne pijavice (Klammer, Klampe) i zatege (Spanriegel), koje su na vreme zaustavljale prskanje i staru su gradjevinu branile od raspadanja.

Jedne noci odlucio sam da krenem gore, na gradiliste. Iz daljine je dopirala pesma, saglasje glasova, hor bez reci. Korak po korak, pristigao sam. Gledao sam iz prikrajka, iz mraka: acetilenske lampe ili mozda jos proslovekovne karbituse (Karbidslampe, Karbidlicht), jetko svetlo i jos jetkije senke. A na svetlu se dogadjalo nesto tajanstveno. Barba, sed, kosa naelektrisano rasterana na sve cetiri strane sveta, cinodejstvuje kao mag, kao duh iz kamena. Najednom, dize naglo bat i dleto (Vorschlaghammer und MeiBel), svi dizu batove, pobozno sute, nastupa naglo tisina koja otkriva glasove noci - cvrcke, lelek nocne ptice, sum Neretve iz daljine. Jedan od majstora, ocigledno za to upravo zaduzen, otpocinje ponovo melodiju bez reci, unjkavu i tajanstvenu, kao u kakvom obredu obozavalaca kamena. Barbin bat hvata ritam, udara u kvader koji je pred njim, i u trenu otpocinje slozno udaranje. Pesma ocigledno usaglasava ritam i jacinu udarca. Kad melodija pocne da se "penje" (sad vec svi pevaju), zvuk udarca postaje zaglusno jak ... kad otpocne "spustanje", udari postaju blazi.

Svaki je kamen odzvanjao kao muzicki instrument. Znao sam, razume se, da razne vrste razlicito odzvanjaju, utoliko dublje ukoliko je kamen meksi. Paradoksalno je, a pomalo i komicno, sto najtvrdji granit piskuta, mermer pevusi nekim mecosopranom, a krecnjak, najmuzikalniji kamen, ima lep, barsunast alt. Klesari umeju i vise da zapaze. "Svaki pjeva svoju pjesmu" - kaze jedan od njih, i to sa uverenjem da je svaki kvader bice za sebe. Ali, kad pocne zajednicko klesanje, ritam obuhvata svaki "kameni instrument" i, odjednom, svaki pokret ruke, svaki polozaj tela, tako da ceo orkestar istovremeno dejstvuje i kao sopstveni metronom. A kad udarci alatki pocnu da "traparaju" - znak da je koncentracija popustila - Duh iz kamena, Barba, nezadovoljno, strogo dize bat. Znak da se rad nakratko prekida i da udarce treba uskladiti od pocetka. Ceka se na tanusni glas prvog pojca i Barbin prvi udarac...

To sto je melodija bila bez reci, navodilo me je na pomisao da je prastara, protoistorijska, iz vremena kad su se i na njihovom ostrvu, i na kopnu, govorili neki drugi zaboravljeni, preslovenski jezici. Civilizacije su se smenjivale, jezici pretapali, ali covek je ostao isti...

"Zasto pesma nema reci?" - pitao sam jednom. Odgovori su bili jednostavni i ubedljivi: "Nema ih, nikada ih nije ni bilo!" Ili: "Tako su je i nasi stari pjevali!"

Spomenik je gradjen sporo, mukotrpno, od dobrovoljnih priloga, cak i od priloga u naturi (a "natura" je bio kamen), pa i od kamena od starih mostarskih kuca, koje su vreme i urbanizam vec uveliko rusili, a familije su rado poklanjale kamenu gradju. Cak i to tiho preseljavanje materijala, pa i materije starog grada, imalo je simbolicnu vrednost.

Kamen, cesto, sa vekovnim tragovima dima ili sa klacifiranom mahovinom, sa "cuvarkucama", prenosio je iz jednog vremena u drugo cestice memorije i duh pijeteta i mesao se sa premocnim kolicinama tek izvadjenog krecnjaka, belog kao sir.

Na gornjim terasama, na kamenim unutrasnjim zidovima "grada", na naborima kamenih zidova: polukruzne nise (halbskreisformige Nische), apside (Apsido), kontrafore (Mauer und Strebepfeiler) - rasipale su se stotine i stotine kamenih cvetova. Posto sam bar napola verovao u prastaro predubedjenje graditelja-alhemicara da je krecnjak dete sunca i meseca i da je upravo zato izuzetno povoljan, cak predodredjen za klesanje nebeskih pojava, to su se sa kamenim cvetovima obilno mesale predstave sunca, meseca, planeta, sazvedja.

Naslo se negde mesta i za sazvedje Velikog psa, koje nikad na nebu nisam uspeo da pronadjem, pa cak i za grupu zvezda, koja na nebeskom tepihu i ne postoji, a koju sam ja u masti nazvao "Sedam mrsavih kravica". Za neupucene to su bili Vlasici (Plejaden, Siebengestirn) ...

Ispalo je na kraju da je Partizanska nekropola u celini podsecala na veliki astroloski model iz kojeg smo svi slozno, i u najvecem zanosu, citali najbolju buducnost.

Raspevani, paganski karakter Partizanske nekropole nije mogao ostati neprimecen. Njene su terase uskoro osvojila deca, ciji su razdragani glasovi na zvonkom, gotovo scenskom kamenom prostoru odjekivali ponekad do duboko u noc. Sve sto sam jos mogao pozeliti sirokogrudo sam dobio, malo u sali, a malo i od zbilje, a to je pravo da kao pocasni gradjanin Mostara, levo od ulazne kapije, predvidim skrivenu malu nisu i za svoju buducu kamenu urnu...

Ali, kako sada stvari stoje, tamo ne bih vise bio u drustvu svojih prijatelja, ploce sa njihovim imenima pazljivo su, hladnokrvno, sadisticki pokupljene, odnete i samlevene u mlinu za kamen. A sve sto je ostalo od mog prvobitnog obecanja to je da se bivsi grad mrtvih i bivsi grad zivih ipak gledaju, ali se gledaju praznim, crnim, izgorelim ocima.

___________________________________________________________________
"Hrabrost je odbraniti sebe od drugog, a junastvo odbraniti drugog od sebe samog!"

Tužno...

Slušao sam ove prièe o gradnji prije...
Prièao mi je dedo pokojni koji je uèestvovao u tome...
Sa još mnogo hercegovaèkih klesara...
Drugi dedo pokojni je bio predsjednik CK za Zap. Hercegovinu...
Tako da sam za ovaj spomenik i osobno vezan...

Nego, vidim da imate fine namjere...
Ali, isto tako mislim da se slanjem mailova neæe ništa puno promijenit...
Trebate znati da je Mostar sav prekriven plaštom ideologija...
Koje su samo površne...
Nema tu puno kritiènog mišljenja i analiza...
Stvar treba potjerati od nule, kao što se mora svaki segment u Gradu sagledat...
Vjerujte mi da prvo treba informirat ljude o samom spomeniku...
O kamenu...
Arhitekturi...
Kulturi urbanog življenja...
Odnosom prema povijesti...

Da bi graðani poèeli uopæe razmišljatii tome...
Pritisnuti egzistencijalnim nevoljama...

Treba èitavu dokumentaciju sakupit, prezentirat, animirati medije...
Dovesti sve moguæe ljude koji imaju veze s tim...
Bogdanoviæa...
Organizirat' skupove i druženja, medijski popraæena...
Koncert tamo i nakvu kulturu...
Kontaktirati sva moguæa ministarstva...
Donatorske veèeri...
Humanitarne donatorske telefone
Da bi se to napravilo i obnovilo, i zaštitilo...

Ima tu posla...
I ovo vam je jedini pravi put...
Nego, ovi stariji, ozbiljniji...
Ako želite nešto napravit, odnosno želimo...
Javite mi se na pp, pa æu vam poslat izraðen projekt za to...
Plan rada...
Pa da pogledamo, ako se hoæe...
Poslat' æu vam još neke materijale i zapise...

___________________________________________________________________
665 - Skoro zao

Bago...

hvala ti....

nek se samo krenulo....

svakih nekoliko dana cu izvjestavati sta je uradjeno...u stalnom kontaktu sam sa abraxasom...idu e-mail i P.Matvejevicu..a i drugima....

sto se tice tvog projekta salji na PP....

___________________________________________________________________

citat od MosHer:


GRAD MOJIH PRIJATELJA


Bogdan Bogdanovic; juni 1997. godine



Mnoge od memorijalnih gradjevina kojima sam posvetio svoje najbolje umne i fizicke snage, danas vise ne postoje ili su, bar kako sada stvari stoje, osudjene na neprimetno fizicko degradiranje i nestajanje. Osecao bih se bedno, kad bih ma i u magnovanju, dozvolio sebi da zazalim, na primer, za najraskosnijim delom svoje graditeljske mladosti - za Partizanskim spomenikom u Mostaru, danas kad vise nema ni pravog, starog Mostara, ni mnogih mostarskih starih familija, cija su deca pocivala na ovom casnom ratnickom groblju. Objasnjavajuci nekad svoju zamisao, cesto sam zahvalnim slusaocima pricao pricu kako ce se jednog dana, i zauvek, "dva grada" gledati licem u lice, oci u oci - grad mrtvih antifasistickih junaka, uglavnom mladica i devojaka - ratnika i grad zivih, za koji su oni polozili zivote...

Kamena alegorija o dva grada nije se sasvim slucajno, i bez ikakvih podsticaja spolja, obrela na jednom od surih, kamenih bregova zapadnog Mostara. Pocetne formule verovatno mi je ponudila moja ondasnja lektira. Naime, prilicno neodredjeno, negde izmedju zemlje i neba - bar tako kazu knjige starostavne - lebdi grad Hurqualya, sufitski parnjak manihejske Terrae lucidae, koja je u gnosticarskim spekulacijama predstavljala neku vrstu polazne stanice za otiskivanje u svet divnih, naivnih, ali vecitih filozofskih i kosmo-poetskih slika. A ja sam smatrao da mostarski pali antifasisticki borci, takoreci jos decaci i devojcice, imaju makar simbolicno, pravo na lepotu snova. U razdoblju kad se spomenik gradio, dakle u jednom vec uveliko mirnodopskom, spokojnom, birokratskom, pa i bezosecajnom mentalnom i moralnom okruzenju, iz vremenske perspektive od dvadesetak godina, cistota njihovih pobuda i bezgranicno, naivno samopozrtvovanje mogli su podsetiti jos jedino na tragicne decje krstaske pohode (Kinderkreuzzuge).

Za razliku od poslova oko uredjenja Jasenovca, koji su iz premnogih razloga za mene bili vrlo mucni, odlasci u Mostar, prenosili su me u sasvim drugaciji svet poezije i zbilje. Uspomene na jedan bivsi logor unistenja (Vernichtungslager), ma koliko da sam od njih bezao, pretvarale su se cesto u stanje produzenog, jedva podnosljivog stresa.

Naprotiv, gradeci mostarski akronekropolis bio sam ponet nekom dubokom, unutrasnjom vatrom. Ne bas jednostavan i lak posao obavljao sam bez mucnine i zamora i, u stvari, obuzet nekim za mene novim poimanjem zivota i smrti. Mozda je apsurdno reci, ali kao da sam se nadao da cu nesto od svoje potajne radosti pokloniti i svojim "novim prijateljima", cija su se imena - muslimanska, srpska, hrvatska - tek pocela redjati na terasama nekropole. Njihov mali zagrobni grad, kao sto sam i obecao porodicama, gledao je u samo srce starog Mostara i u danas poruseni most vrhovnog majstora Hajrudina, taj nekad najlepsi i najsmeliji most na svetu, delo bozanske graditeljske statike, pred kojom je mali Bogdan bio sicusan kao pred natprirodnom pojavom.

Partizanska nekropola je bila Mostar u malom, replika gradu na Neretvi, njegov idealni dijagram. Medjutim, taj ideogram grada, taj hijeroglif, taj kameni znak nije bio bas beznacajnih dimenzija. Dostizao je obrise nekog od skromnijih, prabalkanskih, heladickih akropolja. Od ulazne, donje kapije do cesme na vrhu (Quelle, Brunnen) trebalo je savladati dvadeset i nesto metara visinske razlike i, vijugavim, kamenim serpentinama propesaciti uzbrdo dobrih tri stotine metara.

Put na gore pokazivala je voda koja se preko zvonkih orgulja slivala u susret posetiocu.

Kako izgledaju majstori klesari koji klesu i grade jedan grad izvan vremena i prostora? Moji mostarski prijatelji potrazili su ih na Korculi i digli su na noge sve sto je u njihovom selu umelo drzati dleto i bat u ruci. Doveli su ih negde na izmaku pedesetih ili na samom pocetku sesdesetih. Bili su skromni, ljubazni i prijatni, a posao su obavljali pobozno, gotovo liturgijski: njihova zvonka, horska liturgija klesanja trajala je s manjim prekidima punih pet godina.

Predvodio ih je Barba, sto u dijalektu znaci i stric i deda, patrijahalni sef druzine, staratelj, onaj koji ce, kad se vrate na svoje ostrvo, podneti izvestaj roditeljima i verenicama sta je ko radio i kako je radio. Cim je stigao, Barba je odabrao mesto za "klesaonicu", a kad je nadstresnica podignuta, odredio je mesto za svoj pult, koji je licio i na katedru i na predikaonicu. Naredio je, zatim, da mu se taj sanduk od talpi (Bohle), ali bez poklopca i bez dna, ispuni peskom i sitnim otpacima od
kamena, da bi komad za klesanje meko nalegao i da se u toku rada ne bi ostetio. Naspram njegove katedre, licem prema njoj, majstori su rasporedili svoje, mada nesto manje sanduke.

Radili su, zbog hercegovacke vrucine, vise nocu no danju - od praskozorja do iza dorucka i od zalaska sunca do ponoci. Mostar, taj divni, sada vec bivsi grad, imao je ustaljenu naviku da u letnjim mesecima na ulicama iscekuje ponocno osvezenje koje dopire iz korita Neretve. Izgledalo je ponekad da su svi, cak i deca, potpuno zaboravili da se nocu moze malo i odspavati. Njihov sam obicaj prihvatio ne samo zato sto je iscekivanje svezine bilo i meni neophodno za dobar san i ukupan sutrasnji radni ritam, vec i zato sto sam bio razigran, bolje reci nervozan, a pomalo i uplasen. Obecao sam gradjanima Mostara da cu im stvoriti nesto nevidjeno, uvalio ih u troskove, pokrenuo silne radove, a da li sam bas bio siguran da cu uspeti da isteram sve do kraja, bas kao sto sam smislio?

Malo unezvereno i rasejano, uzastopno sam i po vise puta, preko Hajrudinovog mosta prelazio s jedne na drugu obalu recnog kanjona. Ponekad mi se cinilo da od svog velikog predhodnika trazim saveta za razne teskoce koje u radu sa kamenom uvek nepredvidjeno iskrsavaju. Opipavao sam kamene rukohvate i profile i pod prstima pronalazio mnogo stosta od onoga sto culo vida preko dana lakomisleno previdja. Pronalazio sam u mraku spojeve blokova, davno klacifirane, napipavao metalne pijavice (Klammer, Klampe) i zatege (Spanriegel), koje su na vreme zaustavljale prskanje i staru su gradjevinu branile od raspadanja.

Jedne noci odlucio sam da krenem gore, na gradiliste. Iz daljine je dopirala pesma, saglasje glasova, hor bez reci. Korak po korak, pristigao sam. Gledao sam iz prikrajka, iz mraka: acetilenske lampe ili mozda jos proslovekovne karbituse (Karbidslampe, Karbidlicht), jetko svetlo i jos jetkije senke. A na svetlu se dogadjalo nesto tajanstveno. Barba, sed, kosa naelektrisano rasterana na sve cetiri strane sveta, cinodejstvuje kao mag, kao duh iz kamena. Najednom, dize naglo bat i dleto (Vorschlaghammer und MeiBel), svi dizu batove, pobozno sute, nastupa naglo tisina koja otkriva glasove noci - cvrcke, lelek nocne ptice, sum Neretve iz daljine. Jedan od majstora, ocigledno za to upravo zaduzen, otpocinje ponovo melodiju bez reci, unjkavu i tajanstvenu, kao u kakvom obredu obozavalaca kamena. Barbin bat hvata ritam, udara u kvader koji je pred njim, i u trenu otpocinje slozno udaranje. Pesma ocigledno usaglasava ritam i jacinu udarca. Kad melodija pocne da se "penje" (sad vec svi pevaju), zvuk udarca postaje zaglusno jak ... kad otpocne "spustanje", udari postaju blazi.

Svaki je kamen odzvanjao kao muzicki instrument. Znao sam, razume se, da razne vrste razlicito odzvanjaju, utoliko dublje ukoliko je kamen meksi. Paradoksalno je, a pomalo i komicno, sto najtvrdji granit piskuta, mermer pevusi nekim mecosopranom, a krecnjak, najmuzikalniji kamen, ima lep, barsunast alt. Klesari umeju i vise da zapaze. "Svaki pjeva svoju pjesmu" - kaze jedan od njih, i to sa uverenjem da je svaki kvader bice za sebe. Ali, kad pocne zajednicko klesanje, ritam obuhvata svaki "kameni instrument" i, odjednom, svaki pokret ruke, svaki polozaj tela, tako da ceo orkestar istovremeno dejstvuje i kao sopstveni metronom. A kad udarci alatki pocnu da "traparaju" - znak da je koncentracija popustila - Duh iz kamena, Barba, nezadovoljno, strogo dize bat. Znak da se rad nakratko prekida i da udarce treba uskladiti od pocetka. Ceka se na tanusni glas prvog pojca i Barbin prvi udarac...

To sto je melodija bila bez reci, navodilo me je na pomisao da je prastara, protoistorijska, iz vremena kad su se i na njihovom ostrvu, i na kopnu, govorili neki drugi zaboravljeni, preslovenski jezici. Civilizacije su se smenjivale, jezici pretapali, ali covek je ostao isti...

"Zasto pesma nema reci?" - pitao sam jednom. Odgovori su bili jednostavni i ubedljivi: "Nema ih, nikada ih nije ni bilo!" Ili: "Tako su je i nasi stari pjevali!"

Spomenik je gradjen sporo, mukotrpno, od dobrovoljnih priloga, cak i od priloga u naturi (a "natura" je bio kamen), pa i od kamena od starih mostarskih kuca, koje su vreme i urbanizam vec uveliko rusili, a familije su rado poklanjale kamenu gradju. Cak i to tiho preseljavanje materijala, pa i materije starog grada, imalo je simbolicnu vrednost.

Kamen, cesto, sa vekovnim tragovima dima ili sa klacifiranom mahovinom, sa "cuvarkucama", prenosio je iz jednog vremena u drugo cestice memorije i duh pijeteta i mesao se sa premocnim kolicinama tek izvadjenog krecnjaka, belog kao sir.

Na gornjim terasama, na kamenim unutrasnjim zidovima "grada", na naborima kamenih zidova: polukruzne nise (halbskreisformige Nische), apside (Apsido), kontrafore (Mauer und Strebepfeiler) - rasipale su se stotine i stotine kamenih cvetova. Posto sam bar napola verovao u prastaro predubedjenje graditelja-alhemicara da je krecnjak dete sunca i meseca i da je upravo zato izuzetno povoljan, cak predodredjen za klesanje nebeskih pojava, to su se sa kamenim cvetovima obilno mesale predstave sunca, meseca, planeta, sazvedja.

Naslo se negde mesta i za sazvedje Velikog psa, koje nikad na nebu nisam uspeo da pronadjem, pa cak i za grupu zvezda, koja na nebeskom tepihu i ne postoji, a koju sam ja u masti nazvao "Sedam mrsavih kravica". Za neupucene to su bili Vlasici (Plejaden, Siebengestirn) ...

Ispalo je na kraju da je Partizanska nekropola u celini podsecala na veliki astroloski model iz kojeg smo svi slozno, i u najvecem zanosu, citali najbolju buducnost.

Raspevani, paganski karakter Partizanske nekropole nije mogao ostati neprimecen. Njene su terase uskoro osvojila deca, ciji su razdragani glasovi na zvonkom, gotovo scenskom kamenom prostoru odjekivali ponekad do duboko u noc. Sve sto sam jos mogao pozeliti sirokogrudo sam dobio, malo u sali, a malo i od zbilje, a to je pravo da kao pocasni gradjanin Mostara, levo od ulazne kapije, predvidim skrivenu malu nisu i za svoju buducu kamenu urnu...

Ali, kako sada stvari stoje, tamo ne bih vise bio u drustvu svojih prijatelja, ploce sa njihovim imenima pazljivo su, hladnokrvno, sadisticki pokupljene, odnete i samlevene u mlinu za kamen. A sve sto je ostalo od mog prvobitnog obecanja to je da se bivsi grad mrtvih i bivsi grad zivih ipak gledaju, ali se gledaju praznim, crnim, izgorelim ocima.

___________________________________________________________________

___________________________________________________________________

24SI - Partizansko - spomen groblje u Mostaru, proglašeno je 2006. godine nacionalnim spomenikom BiH i kao takva graðevina spada pod dirketne ignerencije države koja ni do danas, zajedno sa gradskim vlastima nije uèinila mnogo da spomenik podignut poginulim borcima antifašistièkog rata 1945. spasi od daljeg devastiranja i uništavanja.

Iako je vijeænica SDP-a Selma Jakupoviæ u nekoliko navrata prošle godine tražila od Gradskog vijeæa da se oglasi po pitanju konaène obnove Partizanskog spomen groblja ni do danas nije utvrðen taèan datum rekonstrukcije iako je Grad Mostar u budžetu za 2008. godinu izdvojio 200.000 KM u te svrhe.

U rekonstrukciji i vraæanju spomen groblja u funkciju historijskog obilježja, uèestvovaæe i Federalno ministarstvo kulture i sporta na èelu sa ministrom Gavrilom Grahovcem koji je krajem prošle godine obišao devastirani nacionalni spomenik te dao obeæanja mostarskom gradonaèelniku da æe se država agilnije ukljuèiti u rekonstrukciju spomenika.

Agencija za Stari grad Mostar, kojoj je dodijeljen posao za izbor izvoðaèa radova do kraja mjeseca marta trebala bi završiti tendersku dokumentaciju i objaviti konkurs te bi se nakon odabira izvoðaèa radova sa sigurnošæu mogao utvditi taèan datum obnove Partizanskog spomen groblja.

Selma Jakupoviæ, vijeænica Gradskog vijeæa smatra da bez obzira što je nadležnost oko obnove ovog nacionalnog spomenika podijeljena na više nivoa vlasti, inicijativa mora biti podržana prvenstveno od Grada Mostara kako bi se zbog buduæih naraštaja spasio historijski simbol borbe protiv fašizma i oèuvalo sjeæanje na sve poginule anitafašiste.

(24sata.info)


04. 03. 2008. • 14:59

Neki dan sam bio na Partizanskom groblju stvarno kakva ðubrad moze biti narod, ja mislim da ima vise stakla od boca nego u Sarajevskoj pivari, naravno da ne spominjem grafite raznorazne, i sta sve nema po njemu, sto je najgore ploce su razbacane, polomljeno, sruseno to je tuga.
Ali evo kako vidim da ce se obnavljati i samo me je strah sta ce biti kad se sve to obnovi i sredi radi ovih divljaka koji su ga srusili i prije...

___________________________________________________________________
Gle, ko bi rek'o, ja sjedim sasvim sam ko zatocenik svoje sugestije, svjestan da bez nje ja propadam i nestajem brzinom svjetlosti....

S obzirom na sve, strah od novog vandalizma je opravdan ali riješenje postoji. Ako je volja.Kao što reèe Bago,neka se naplaæuje posjeta i od toga plaæa èuvanje i održavanje. U Dubrovniku se plaæa ogled svakog kamena. Hvala Bogu, kamenja i kod nas, samo još onog razuma nam fali......

liha
RIO

abraxas

Evo raja sta se juce uradilo.....

e-mail spremio (Oslobodjenje i Dnevni Avaz)... jos nema reakcija

e-mail (6x) sa fotografijama spremio gradonacelmiku....sve se vraca ...kao da je blokirano ???? Prvi dan nije..... danas opet probati

sa par jarana u Mostaru pricao...spremni su pomoci....

skupljaju se informacije sa svih strana

vrlo je tesko nesto koordinirati iz daljine...ali probam (Bago i abraxas pomazu )...o tome cete jos cuti....

IDEMO DALJE....

___________________________________________________________________