PISMONOSA
MOJE MAJKE
U toj ulici,
u ulici sto se penje u brda,
u toj pravoj, u toj laganoj,
u toj cipkastoj,
u ulici kajsija,
malih kuca,
u ulici bagremova sa klupama ispod kapija,
u ulici koja skrece jednim puteljkom na groblje,
i koja se bas na tom mestu kao u strahu odbija,
i sklupca u veliku zavojnicu,
i odmah se, potom, ispravi
i odmagli ka zelenim proplancima,
kao da bezi,
u toj ulici, u ulici kneza Milosa,
danas, posle svega sto se dogodi,
prvi put sretoh majcinog pismonosu.
Bilo je to na onom malom mostu
ispred kuce u kojoj je zivela moja majka,
odmah tu pored " Autoprevoza ",
I dogodilo se nesto neobjasnjivo,
sto nisam mogao naslutiti.
Jer postar stade i lice mu se, kao nekad, razvedri.
I ja zastadoh, kao u snu i nadi...
On je vec trom o dugckih pesacenja.
I desno mu je rame malo opusteno.
I glas kao da se umorio od dovikivanja.
Jer cuh kad proziva pred brojem sedamdeset i jedan:
Vasilijevic!
Cuo sam glas kako potmulo odjeknu.
Izadje covek, uze pismo.
Tada smo se pogledali ja i pismonosa.
Pismonosa koji je godinama nosio pisma.
Nosio pisma koja sam pisao majci.
Obicna pisma, misma u plavom kovertu.
To su ona znana, sinovljevska, pisma,
nikad dovoljna, a prigusena i pokajna.
Prikrivaju sto se moze prikriti.
Draga majko, u velikom sam poslu.
A zdravlja ima, hvala Bogu, ne brini.
Cuvaj mi se, malena moja.
Ja te volim.
Uvek tako:
i cuvaj mi se! Iz godine u godinu.
I bilo je zdravlja napretek,
i vremena za dangubu.
I polagivalo se kao uvek.
I pisma su pristizala, oba obicna pisma.
U plavim kovertama, sa markom i pecatom preko marke.
I to jednom, samo jednom, u mesec dana.
A svakog dana, u jedanaest, silazila mati.
Silazila mati niz kamene stepenice.
Silazila mati moja i gledala ka malom mostu.
Svakog dana, u jedanaest, godinama.
I vec je znala, po nekom pokretu,
ili po dogovoru, ko zna,
ili po pismonosinom stavu:kako ide, kako gleda,
ili kako odize, ili kako spusta rame
o kojem visi postanska torba,
znala je mati moja da li ce se pismonosa
zaustaviti pred njenom kapijom,
da li ce stati nekako narocito,
kao sto samo pismonosa ume da zastane,
kad izgovara veoma znacajno,
kao da se ostvarilo nesto veliko,
nesto ogromno, tolko iscekivano,
kad izgovori proziv,
Raadiiceeeviiccc.
Svecano, kao da je praznik, predaje pismo pismonosa.
I pazljiv je i oprezan kao da je u njemu zivot.
I mati jos pazljivije prihvata pismo.
Moglo bi pismo u tudje ruke stici.
Uzima mati pismo.
I polako, stepenistem, penje se mati u sobu.
Ulazi mati u sobu i trazi naocari.
Alil nikako mati da ih otprve nadje.
I dok ih trazi, oan zagubi pismo.
Najzad su zajedno: svetroje:
mati, naocari, pismo.
Otvara mati koverat, cita mati:
Draga majko, u velikom sam poslu.
A zdravlja iam, hvala Bogu, ne brini.
Cuvaj mi se, malena moja.
Ja te volim.
Procita mati pismo.
I ponovo, jos jednom, procita mati.
I uvek nesto nadje u tim starim recima.
I treci put procita mati pismo.
I tek kad ga treci put procita,
izlazi mati na balkon.
I zove susede na cast, Jelku Babic i kumu Slavku.
U loncicu vec zazujala voda.
Zasednu zene za sto i otipijaju kafu.
Mati i njima procita pismo.
Tada je dvanaest sati.
To znaci: dan se zavrsio.
Jer ona nista vise tog dana ne ocekuje.
Stojimo na mostu, pismonosa i ja.
I vidim po licu njegovom sto razvedrava
kako ce iz ovih stopa pohitati,
kako je vec spreman da potrci
i navesti iznenadnog gosta.
Jer desavalo se, ponekad,
umesto pisma, doputujem iz belog sveta.
I tu, na mostu, sretnem, pismonosu.
Pa se lepo pozdravimo.
I lukavo se dogovorimo
da on, pismonosa, kao da je stiglo pismo,
pozri do majcine kapije,
i da je lepo, najsvecanije dovikne.
A kad se mati stane ljutiti
sto je takos vecano proziva
a nema pisma,
da joj tada, kao da iz torbe izvlaci,
pokaze zivot i zdravog sina.
Kako bi se tada mati radovala.
I vikala, srecna, prinoseci ruku srcu:
pa to je on, malen, najmaleniji,
pa to jeo onaj mali sto poraste za ceo svet,
a za svoju majku ostade malen!
I pismonosa podje.
Bas kao sto smo se nekad lukavo dogovarali.
Ali zastade kao ukopan.
Jos je na vratima plakat, crn.
I on se zbuni, saze glavu.
Zaboravi pozdrav.
I prodje, brzo, pored kuce.
Umace u necije dvoriste
kao da je nsto grdno skrivio.
Polako idem ulicom.
Kako hladari s one strane
otkud te niko ne ceka.
U toj ulici,
u ulici sto se penje u brda,
u toj pravoj, u toj laganoj,
u toj cipkastoj,
u ulici kajsija,
malih kuca,
u ulici bagremova s klupama ispred kapija,
u ulici koja skrece jednimputeljkom na groblje
, i koja se bas na tom mestu kao u strahu odbija,
i sklupca u veliku zavojicu,
i odmah se, potom, ispravi
i odmagli ka zelenim proplancima,
kao da bezi,
pa tamo je negde Dragacevo.
I ja skrenuh, kud bi drugo,
tankim puteljkom ka groblju.
A u glavi kao da je zvonilo
uporno, ali vec malaksalo zvono.
Draga majko, u velikom sam poslu.
A zdravlja ima, hvala Bogu, ne brini.
Ja te volim...
.................. Branko Radicevic
___________________________________________________________________
Nije znanje Znanje znati....vec je znanje Znanje dati...
|
