Jednom prilikom Eni uduljio èas, nikad doèekati kifle, a uèiteljica zaprièala dosadno. Eno je ne sluša, ne zna ni o èemu prièa. Zanesena u predavanje, uèiteljica se prisjeti da bi u nastavu trebalo ukljuèiti i ðake, pa zapoèe pitanjem:
—Ko zna ime pisca...?
Eno prvi podiže ruku. Zaèudi se uèiteljica i obradova. —Hvala bogu kad sam i ovo doèekala, Eno zna. digao ruku!? E, hajde, moj lijepi Eno. Kaži.
—Kad æe kifle? —bubnu Eno nakon što je lijeno ustao.
—Bezobraznièe! Samo ti je žderanje u glavi..! —presvrnu uèiteljica, nastavi još žešæe: —Tebi fali daska u glavi.
—Jebla mater, Šveðanko, tebi fali pilana daske —ne jedeæi se mnogo, uzvrati Eno.
—Marš napolje, bezobraznièe jedan! I ne dolazi u školu bez roditelja... —izderaèi se uèiteljica, sjuri do Ene, dograbi ga i izgura u hodnik.
Pri pomisli da bi mogao ostati bez kifle, raspali se djeèaèiæ i sjuri niz stepenice i ulicu. Domalo je on požurivao i vukao Gretu, a i ona, udvostruèila korake, i jezik. Tako da se ponaša sa njenim, kulturnim, djetetom..., usput je objašnjavala sve veæoj pratnji. I tako sve do uèionice:
—Gdje je, ta, Šveðanka, majku joj nekulturnu, da joj ja pokažem kako treba da se ophodi sa kulturnim djetetom...! —odjekivalo je hodnicima.
Uèiteljica se dosjeti povodu meteža i galame u hodniku. Poðe prema vratima, ali ih Greta otvori prije. Osvrnu se na djecu, koja su je dopratila sa ulice, da broj rijeèi prilagodi njihovom broju, poèe:
—A tu si, Šveðanko! Tu! Prostakušo! Ti uèiteljica u gradu!? Na selo æu ja tebe...!
—Polako, drugarice, polako, smirite se, drugarice...! —zapomaga neiskusna mladost, koja bi da raspravi van uèionice.
—Ko ti je drugarica? Nisam ja s tobom èuvala ovce pa da smo drugarice. Ja sam gospoða, toliko bi bar trebalo da znaš...
—Pa, dobro, gospoðo, dobro. Smirite se. Znate, ipak, pred ovoliko djece. Znate, iznervirao me, rekao da mi fali pilana daske.
—Neka ti je rekao. Neka. I nije ti dosta rekao. Tebi, uèiteljice, takva si, fali sva daska bosanske drvne industrije...
—Smirite se, gospoðo, molim vas...!
—Eno, sine, hajdemo od ove prostakuše. Neæeš, ti, više dolaziti u ovu školu, pa da te kvare Šveðanke. Naæi æu ja tebi kulturnu uèiteljicu...
—Neæu iæi! —pobuni se Eno.
—Polazi, moje lijepo i kulturno dijete.
—A kifle!? —zapomaga Eno.
Kifle, prisjeti se i Greta, pa put uèiteljice isuka jezièinu.
Nasreæu, ubrzo stigoše kifle, pa se Greta i Eno, okruženi brojnom pratnjom, naðoše na dvorištu. Tu æe, da vide i èuju i djeca ostalih razreda, naprièati, sve dok ne poène popuštati malter školske zgrade, a onda æe, uz veliku pratnju, nastaviti ulicama. Kad se njenih rijeèi nasite i mostarski duæani, uputiti æe se u podstanarsku tjeskobu.
___________________________________________________________________
Drzite srecu kao pticu: sto njeznije i lakse ?Bude li se osjecala slobodnom ostace Ti rado u ruci" 
|
RifGuitar
