Ljepotica 5

Bližio se 1 Maj. Pripreme za vjenèanje su išle dobro. Našli smo i matièara koji æe doci u hotel da nas vjenèa.. "Cernièka" me pitala ko æe mi biti kuma. Rekla sam da ne znam ..Podigla je obrvu i znaèajno rekla :"Možeš izabrati koga hoæeš ali æu joj noge polomiti prije vjenèanja pa da ja budem kuma"..reèe ozbiljnim tonom... Smijali smo se svi na njene rijeèi... "Pa koga bi ako ne bi glavnu CIA agenticu Mostara?"..rekoh u šali.. "E to može...slažem se i biæe mi èast"..reèe cernièka..
Miki je uzeo kolegu, roðaka moje kume tako da je sve bilo po "PS-u" kako kažu vojnici. Dani su brzo išli... Nabavila sam lijepu dugu haljinu, fine cipele i samo je falio buket na dan vjenèanja. Zadnji dan aprila, stigla su 4 autobusa pred "HIT" u centru Mostara i svi smo se ukrcali. Put je protekao lijepo, stigli smo na Jahorinu i dobili brojeve soba. Otišli smo u sobe da se malo odmorimo pa æemo veèerati. Bilo je fino viditi toliko radnih kolega na jednom mjestu i to kada se fešta a ne radi. Ja sam "leptirala" i jedva èekala sutrašnji dan. Prišao nam je kum i rekao Mikiju :"Ako se predomisliš i ne vjenèaš sutra, dobiæeš od nas godišnju platu"..reèe mrtav ozbiljan. Kad je to èula "kuma" , prvo se pripremala 2-3 sekunde i onda je poèela paljba ... Spominjala mu je majku, sestru i cijelu familiju. Uzela je nož sa stola pa za njim... Kum je bježao koliko ga noge nose... Jedva smo je smirili...I dalje je "režala".. Kum je došao, ali ovaj put na sigurnoj udaljenosti..."Rodice...ti znaš da se šalim..Neæu više, obeèavam"..pogledao je moleæivim pogledom... "Samo ovaj put...Ako još nešto slièno pokušaš, goniæu te do Mostara.."..rekla je kuma ljuta ko ris..
Svi su se smijali...Kum je došao i zagrlio kumu... I dalje je roncala ali se smirila..
Došla je i veèera...Ja sam uzela ribu i kuhani krompir.To najviše volim..Uz to jedna èaša vina... Poèela je i živa muzika i sve je bilo u štimungu.. Bilo nas je oko 180 iz "Sokola"... Plesala sam cijelu noæ, igrali smo, veselili se. Negdje oko 2 ujutro, razišli smo se ...
Svanuo je 1 Maj. Ja sam ustala kao oparena..."Koliko je sati? Nismo zakasnili?"..upitah Mikija.. Nasmijao se... "Tek je 10 sati...Vjenèanje je u 2 popodne"...
Oko 12 sati, svi su bil u sali...Došao je i buket , stolovi su postavljeni za ruèak. Dobili smo i veliku èetverospratnu tortu kao poklon hotela..
Muzika je bila tu iako ne sviraju po danu ali pošto je vjenèanje, došli su da nam uljepšaju dan..Ruèali smo , konobari su odnijeli tanjire i stigla je meza.. "Ova meza i piæe je poklon fabrike "Soko" našim mladencima i medeni mjesec 7 dana u Pariz"..reèe naš direktor . Svi su aplaudirali...
Skoro je dva popodne...Stigao je i matièar.. Ispred matièara je stao Miki, iza njega "kum" a preko puta "kuma" .. Nisam primjetila dva para koji su sjedili blizu vrata.. Kada sam pošla u WC, skamenila sam se.. Sjedili su moji i Mikijevi roditelji. Bila sam presretna... Namjestili smo 4 stolice blizu matièara a došao je i fotograf. Moj otac me je èekao na vratima i kada sam se vraæala, mahnuo je rukom muzici. Poèeli su svirati "Svadbeni marš"..Uzela sam oca pod ruku i on me je doveo do Mikija i "predao me"..
Nastupio je tajac u sali... Nakon našeg "DA", potpisali smo oboje i onda je nastala ludnica... Oko 30-tak udavaèa se skupilo i èekalo da bacim buket.. Tu je bila i "kuma"..Èula sam njen glas "Da se niko nije usudio da hvata buket. On je moj"...tipièno za kumu... Šicala sam da ona dobije i progurala se i otela jednoj curi buket iz ruka.. Mahala je buketom pobjedonosno.. Onda je dalje dijeljenje torte, pa èestitke, pa pokloni .... To je sve trajalo oko 2 sata . Ja sam sa mojim "mužem" otplesala prvi ples... Kasnije je došao moj tata i sa njim sam jedan ples otplesala.. Bilo je divno , ko u snu.. Oko 5 sati smo se razišli da se odmorimo i prpremimo za veèeru. Bila sam presretna.. "kako se osjeèa moja supruga??"..upitao je Miki... "Presretna sam"...rekoh ljubeæi ga..

___________________________________________________________________
"Cega se pametan stidi , tim se budala ponosi" .. Ramadan Asovic

broj ispravljanja poruke: 4, zadnji put od strane Ricina dana 04-12-2014 u 18:12.

___________________________________________________________________
kad ce mostar mama?

Ljepotica 6

Oko 7 sati smo otišli u salu na veèeru... Prava fešta kako samo kod nas zna da bude... Muzika, dobra hrana, ekipa vesela i igra...Sve potaman.. Naši roditelji su veèerali sa nama i otišli za Mostar. Zaustavljali smo ih da noæe ali nisu htjeli.. Vole oni svoj krevet..
Trajalo je do zore... Kada smo došli do sobe, sjetih se neèega... "Je li Miki...Ti mene ne prenese preko praga ?""..upitah uvrijeðeno.. "Nije nam ovo prag...Ovo je soba hotela...Ne boj se..Prenijeæu ja tebe sve do kreveta kad doðemo u Mostar"...nasmija se... "Gledaj kako se on izvlaèi...zaboravio si ??...Priznaj"..bila sam uporna... Nije htio priznati.. Bio je u pravu. Ovo nije naš stan.. Možda je i zaboravio pa se izvlaèi??? Ko zna..
Drugog Maja kreèemo iza veèere... Šetali smo, pili kafu, kolaèe, razgovarali sa kolegama jer obièno imamo 10-15 minuta na poslu...Ovdje imamo cijeli dan...Uživancija...prava.. Vrijeme je bilo kako Bosanci kažu "Van tako"... Sunce i relativno toplo jer ovo je ipak planina...
Zvali smo naše u Mostar...Vruæe i sunèano...Ništa posebno za Mostar..
za ruèak je bila jagnjetina i krompir tepsijaš sa domaèim hljebom... Poslije ruèka smo malo hodali da se naviknem da hodam sa mužem , pa veèera ... Poslije veèere svi u autobus i za Mostar... Bilo nam je predivno..
Kada smo došli do stana , otkljuèao je vrata, uzeo me u naruèje i unio u stan... Nogom je zatvorio ulazna vrata i direktno do spavaæe sobe... Nije slagao... Ujutro smo ustali...Nedelja..Ne radi se..Obišli smo roditelje i prošetali po gradu... Èestitali su nam naši prijatelji i poznanici na vjenèanju... Bila sam u oblacima...
Veæ poslije nekoliko dana, ušla sam u koloteèinu kao da sam bila udata 100 godina... Išli smo zajedno na posao i sa posla, pravila ruèak dok je on meni pomagao oko guljenja luka, krompira ...Idila. Mjeseci su prolazili...Otplatili smo namještaj zajedno.. Ja sam imala dobru platu a on dnevnice i dodatke pa smo imali dosta. Èesto smo znali odnijeti sa tepe našim roditeljima... "E kad smo doèekali da moja djeca nama kupuju"...bio je odgovor.. Bili su sretni jer smo i mi sretni. Miki je imao fiæu...stariji ali dobar...Kada sam pila kafu na poslu, došla mi je muka... Ispovraèala sam i crijeva, èini mi se... Kada sam se vratila. moje kolegice su se smijale... "Mora da sam nešto pojela što ne valja"..bio je moj izgovor... "Pojela?? Ti si sestro draga fasovala...Trudna ..."..reèe sveznajuæa cernièka.. "Bježi tamo ..Odakle ti to?"...branila sam se ali mi drago da postoji i ta moguènost. Otišla sam do doktora i reèe mi "Drugi mjesec...èestitam".. Bila sam sretna.. Kad smo došli kuæi, poslije ruèka, pitala sam Mikija..:"Šta misliš da prodaš fiæu i da kupimo malo veæe auto??...onako bez ikakve namjere... "Neka još malo...služi me"..reèe Miki. "Pa mislila sam da æe biti mali za nas troje"...rekoh odlazeæi po kafu u kuhinju... Nije skontao odmah..."De ponovi to što si zadnje rekla"..reèe Miki ustajuæi iza stola.. "Pa...rekoh biæe mali za nas troje"..ponovila sam... Podigao me je u zrak i poèeo nosati po stanu i ljubiti... Bio je presreæan... "kako znaš?"..pitao je da još jednom utvrdi.. "Pa bila sam kod našeg doktora danas...drugi mjesec trudnoæe.."..rekoh... U roku od sat vremena svi su došli kod nas.. Moja mama je ludila od sreæe a i Mikijeva.. Loza je opet na stolu i muški su to proslavljali na svoj naèin.. E sad, trebalo je preživjeti "Soko".. Kada haliæi saznaju, izgorili smo... Kupila sam veliku tortu, kolaèa i sokova za sutra. Miki je kupio nekoliko litara loze, mezu... Sutra na poslu, kakav posao, svi se skupili oko torte... Kod Mikija skup...To se jede, èasti... To je tradicija inaèe si izgorio...
Mjeseci su išli brzo...Približavao se porod... "Još 28 dana kako doktor kaže"...svi su brojali... "Idi ti kuæi...Vrijeme je"..reèe mi direktor jedan dan. Spakovala sam stvari i pozdravila se sa mojom ekipom. Èekala sam vrijeme za porod.. Malo me bolilo, nezgodno za nosati toliki stomak ispred sebe, ali išlo je nekako...

___________________________________________________________________
"Cega se pametan stidi , tim se budala ponosi" .. Ramadan Asovic

broj ispravljanja poruke: 1, zadnji put od strane Ricina dana 04-12-2014 u 18:15.

Lepo te je citati Ricina....

Dubravka

Hvala Dubravka.....

___________________________________________________________________
"Cega se pametan stidi , tim se budala ponosi" .. Ramadan Asovic

broj ispravljanja poruke: 1, zadnji put od strane Ricina dana 04-12-2014 u 18:16.

Ljepotica 7

Jedno jutro, kao i obièno, pila sam kafu sa Mikijem prije odlaska na posao.. Vrtila sam se po stanu razmišljajuæi šta æemo za ruèak... Moj otac je veæ pripremio babicu da doðe kada bude trebalo.. Poznata Hatidža Skando, u Mostaru poznatija kao Tidža Skanduša... Taman da odem u kuhinju, kad je pukao vodenjak i voda iscurila na pod kuhinje.. Nazvala sam oca..: "Tata, pukao mi je vodenjak".. Nisam ništa drugo uspjela reæi jer je spustio slušalicu.. Cijeli alarm u Mostaru. Gore od vatrogasne... U roku od 15 minuta dolaze Mikijevi roditelji, moji roditelji Tidža Skanduša je veæ obaviještena... "Konzilijum" spreman... Puna kuæa ko da je svadba. Mikijev otac je porijeklom Crnogorac i naravno došao sa pištoljem... "Što æe pištolj?"" pitala sam naivno.. "Po našim obièajima, mora se pozdraviti dolazan na ovaj svijet još jednog èlana"..reèe ponosno.. Strah me uhvatio...Èuj pucati u po bijela dana...
Došla je i Tidža Skanduša. Tidža, moja mama, svekrva su ušle u spavaæu sobu ...Tu su èašafi, vruæa voda...sve.. Muški su istjerani u dnevni boravak... Telefoni su proradili... Veæ je došlo 4-5 iz "Sokola".. Miki je bio na putu i oèekuju ga svaki momenat da doðe jer se trebao vratiti uskoro sa puta. Tišina je u dnevnom boravku...Oèekuje se plaè djeteta i izlazak Tidže Skanduše sa djetetom... Niko ne progovara...Mezu su sami izrezali, tu je loza, kavada, luk... Napeto ko u akcionim filmovima... Uto je banuo Miki ko pomamljen..."I...?"..postavio je pitanje "Sjedi nije još".. rekoše u glas.. Èuo se plaè iz sobe... Svi su na nogama u dnevnom boravku... Tajac...Muha se èuje kako leti... Nakon desetak minuta izlazi Tidža Skanduša sa djetetom u naramku... Dijete plaèe ali svi gledaju u nju...Neizgovoreno pitanje "Sin ili kèer?" je u zraku... Tidža stari lopov , pita :"Ko je babo ? ".. Miki izlazi ispred muškog dijela..:"Ja"..reèe sav u suzama...
"Pa neka je sretno i berièetno babo.. Dobio si sina nasljednika"..reèe Tidža... Naravno muštuluk se plaèa... Trèe obojica deda da daju babici muštuluk.. Miki je uzeo sina u naramak... Opšta vriska i ljubljenje... Pa jedan dedo uze unuka, pa drugi... Više plaèu od djeteta... Miki je uletio u sobu i poèeo ljubiti "majku"... "Sina si mi darovala "...plakao je i ljubio je... Svi su se ljubili i plakali... Otac je zovnuo Mikija na balkon...Crnogorski obièaj... Miki je uzeo pištolj i sasuo sve metke u zrak....
Uskoro je i milicija došla jer je neko prijavio... Kada su saznali da je dobio Miki sina i da je Crnogorac, sve je bilo u redu..
Cijeli dan je bilo korzo kroz kuæu...Cijeli "Soko" je došao, barem se tako nama èinilo... Tek oko 10 naveèe, pustili su nas da se odmorimo... "U svaka doba, ako nešto treba , samo javite"..rekoše dede na odlasku.. Moja majka i Mikijeva su ostale koji dan da budu pri ruci djetetu a i majci...
Ujutro, sabahile, došli su opet dede sa naramkom meze i piæa da se "sin" proslavi u "Sokolu"...Nisu htjeli ni da èuju da se išta plati... Pun zadnji sic je bio u autu... Kada je Miki došao na kapiju i rekao šta nosi, èuvar se nasmija i rekao :"Biæe bar malo za mene kad smjena bude gotova"..."Naravno"..rekao je Miki.. Fešta u "Sokolu"...Svi na nogama... Došle su i torte, kolaèi da se poèaste... Osvjetlali smo obraz...
Sutra dan , dede su sjedile i nešto se dogovarale.. Miki je dobio 7 dana slobodno od direktora.. "Miki, hajde sa nama malo vani"..rekoše dede. Ja sam došla do prozora i vidjela nekog æovjeka što je stajao pored bijelog "tristaæa" . Prišli su mu njih trojica, nešto razgovarali i rukovali se. Kada su se vratili, pitala sam Mikija "Šta je to bilo?".. Nasmijao se... "Zamijenili su našeg fiæu za skoro novog "tristaæa" i doplatili . Nisu htjeli da èuju da mi platimo"..reèe Miki..
Zagrlila sam tatu i svekra..."Niste trebali"..rekoh... "Vi se ništa ne brinite... Nama je to èast a i dužnost"..rekoše obojica..
Mikijev otac je porjeklom iz Titograda, današnja Podgorica, i najava je veæ stigla ... Bar 10 auta dolazi kada se malo smiri situacija i dijete bude spremno za susret sa puno ljudi... "Kako æemo sve primiti '"..pitala sam svekra?? "Ne brini kèeri...To je moj posao"..rekao mi je dedo... Bojala sam se da æe pucati ali šta sam tu mogla..
"Kako æemo dati ime sinu '"..upitao me Miki nakon par dana... "Ne znam...Šta ti misliš ?".. odgovorila sam... "Imaš li ti mama kakav prijedlog ?".. Slegla sam ramenima... Pitala sam moje roditelje, nisu ništa htjeli predlagati. Moj otac je dao prijedlog, pošto je sin nasljednik, da se da ime Mikijevog dede ili nekog iz njegove familije. Prijedlog mi se uèinio dobrim pogotovu šro je došao od mojih roditelja.. Pitala sam, okolokole, Mikija , kako se zovu njegove adže, roðaci ... Spomenuo je nekoliko imena ali je napomenuo da njegov otac je uvijek govorio, da bi volio da ja, ako bude sin, dam ime njegovog brata koji je poginuo u partizanima u 2 sv. ratu... To je bilo ime "Rizo"... Fino jer se ne može skraèivati nego govoriti punim imenom.. Rekla sam mojim roditeljima i oni su se složili. Poslala sam mog oca do matièara i on je upisao ime Rizo i izvadio rodni list. Taj rodni list sam sakrila...
Moj otac i svekar dolazili i kupovali šta treba.Nisu nikom dali da progovori nešto.. "Samo recite šta i koliko treba"..govorili su èesto.. Nismo mogli zatvoriti frižider, koliko je bilo hrane i piæa. "Sutra mi dolazi rodbina iz Crne Gore. Ja sam zakupio restoran i muziku. To je od mene"..reèe svekar. Niko i ne upita kako æe se dati ime djetetu.Èakali su na nas..
Sutra smo se svi pokuplli i otišli u restoran.. Oko podne, stigla je kolona auta...Ko delegacija neka...14 auta jedno za drugim... Svi su se parkirali i izašli . Moj svekar je bio vani i primao èestitke...Žene su nosile poklone i cvijeæe a muški nisu ništa nosili. Ja još nisam znala te obièaje. Mislila sam da je to sve.. Ušli smo i svi smo sjeli...Nadala sam se da neæe pucati jer su svi bili mirni. Sve žene su se redale da vide dijete...Stavljale bi poklone na pod a cvijeæe na stol... Pun je stol bio cvijeæa pa smo morali donijeti još dva.. Prišao je svekar i pitao nas " Ja bi pitao nešto... Kako ste dali ime sinu, ako ste se odluèili ?".. reèe svekar. Miki me je pogledao sa pitanjem u oèima.. "Dali smo ime a ja bi tebe dedo zamolila da proèitaš svima ime. Evo ti rodni list"..dala sam rodni list. Miki me èudno a i ljutito gledao, kako sam ja to mogla dati ime bez njega..
Svekar je došao do mikrofona..." Dragi naši,dobio sam unuka nasljednika i evo da proèitam i ime...".. Otvorio je rodni list... Nije mogao rijeè da progovori...Plakao je kao malo dijete.. "Burazeru..."...reèe svekar svom bratu mahajuæi rukom da doðe... Stariji brat je došao , uzeo rodni list i on poèeo plakati... Niko da izgovori ime... Cijela sala je èekala ime ali niko ne izgovara... Njih dvojica su se grlila i plakala ko mala djeca... Izašao je moj otac , uzeo rodni list i proèitao ime:" Neka je živo i zdravo i berièetno...Nasljednik se zove Rizo po adži koji je poginuo u partizanima"..reèe moj otac... E tad je sala ustala na noge... Niko to nije više mogao kontrolisati... Svi muški, doslovno svi, su izašli u dvorište... Kada je poèela pucnjava, mislila sam da je poèeo rat... Vratili su se u salu...Ljubili su Mikija i mene.. Suza suzu je stizala... Svekar je bio mokar od suza...Njegova braæa isto... Muzika je svirala, pjevalo se i igralo... Po Crnogorskom obièaju, prvo su doveli mene i Mikija do djeteta na posebno mjesto u sali i poèeli dolaziti jedan po jedan muškarac. Donosili su koverte i poklone u zlatu... Nisam mogla vjerovati koliko se toga skupilo.. Svekar se sastao sa braæom i roðacima...Nisu htjeli èuti da svekar sve plati... Cijeli dan i noæ se pllo i jelo.. Dijete je moralo iæi kuæi a i ja sa njim.Organizovali su se za spavanje ali je sutra u 12 bilo ponovo skupljanje... Ponovo ista stvar... Pjesma i fešta do naveèer. Naveèe su se pozdravili i otišli za Crnu Goru. Kada smo sjeli kuæi i otvarali koverte,mal me šlag nije strefio..Para i para je bilo a zlata da ne prièam..
Došle su dede odmah ujutro... Svekar nije mogao suze zaustaviti... Ljubio je sve redom . Posebno se zahvalio mom ocu kada je èuo da je njegov prijedlog bio za ime nekog iz Crne Gore. "Nikad ga ovakvog nisam vidio"..reèe Miki .. "Sad je presretan samo da ga srce ne drmne"..reèe..
Mikijeva majka nije mogla suze zaustaviti... "Hvala ti za ime djeteta, ovo ti nikad.... nikad... neæemo zaboraviti. Bog vam svima dao zdravlje i od njega i od mene."..rekla je u suzama..
Prišao nam je svekar. Jedva je uspio da progovori..."Ovo vam ne mogu zaboraviti ni ja a ni cijela moja familija.Nikad za vjeke vjekova... Naljutiæemo se ako vam nešto bude trebalo a pitali druge...Do smrti æu se naljutiti...Besa. Pitaj Mikija šta je Besa kèeri"..reèe svekar..
"Šta je Besa ?"..upitah Mikija kasnije. "To ti je èasna rijeè koja se ne gazi po cijenu života. To kada se da nekome, važnije je od života jer je èast u pitanju"..reèe Miki.
"Moj otac kad kaže "Besa" to ti je jaèe od svega na svijetu. On to èesto ne govori.Ja da tebi nešto uradim ili ne daj bože malom Rizi, ubio bi me ko psa a voli me više nego sebe.". .reèe Miki..

___________________________________________________________________
"Cega se pametan stidi , tim se budala ponosi" .. Ramadan Asovic

broj ispravljanja poruke: 16, zadnji put od strane Ricina dana 04-10-2014 u 18:45.

Ljepotica 8

Prošlo je desetak dana...Sve se smirilo i dovelo u standardnu koloteèinu.. Mali Rizo je dobro napredovao, imao malo problema sa stomaèiæem , kao i sva djeca. Dežurne "dede" su uvijek tu bili da se nabavi šta treba... Jedno popodne, bilo je fino vrijeme, pa smo izašli na balkon.. Zaustavio se taxi.. Iz taxija je izašao neki èovjek i ušao u našu zgradu... Poslije nekoliko minuta, èulo se zvono na vratima. Miki je otvorio i èula sam da se sa nekim pozdravlja i da mu je drago što je taj došao. Ušla sam u sobu da vidim ko je... Sa Mikijem je ušao visok, prosijed muškarac... "Da te upoznam..Ovo je..." ..nije uspio da dovrši Miki kada ga je on prekinuo..
"Ja sam Mikijev dajko"...pozdravio me je i pružio ruku. Miki je uzeo malog Rizu a ja sam otišla da napravim kafu i donesem mezu... Njih trojica su sjedili u dnevnom boravku. Ono "dajko" mi je i sada odzvanjalo u ušima jer nisam znala šta je to... Nije mi lièilo na ime ... Sjedili smo i pili kafu... "Ja sam otišao u Ameriku kada sam imao 20 godina. Veæ sam tamo 25 godina i imam firmu. Dobro sam se snašao ... Moja sestra je skupila pare, pozajmila od rodbine i poslala mene u Ameriku. To se ne zaboravlja.. Sve ovo što imam , njoj dugujem."..rekao je gost. "Nije tako...Ti bi se snašao u Americi.."..pokušao je Miki da ga pravda. Još uvijek, nisam znala ko je naš gost i je li mu ime "Dajko".. Èudno ime ...
"Ja samo imam moju sestru , njenu familiju i nikog više . Sada imam i vas dvoje novih.." ..mislio je na mene i Rizu.
"Šta mogu da uradim za vas troje ??"..postavio je gost pitanje.. "Ne treba nam ništa...Sve imamo bogu hvala"..rekoh. Kada mi je sestra javila da se Miki oženio, bi mi drago...Ali kad mi je javila da se rodio sin, e to treba proslaviti. To se mora doæi lièno"..reèe gost "dajko". "Šta imaš od auta Miki?"..opet je postavio pitanje dajko. "Tristaæa...Skoro nov.. Kupili su mi otac i punac."..reèe Miki.. "Da vidim to èudo"..reèe dajko i izaðoše na balkon.. Miki mu je pokazao auto na parkingu.
Vratili su se u sobu... Malo je još sjedio dajko i onda je otišao..."Doæu ja opet"..reèe na vratima kada je odlazio..
Nisam mogla èekati ni da zatvori vrata a da ne pitam Mikija :" Šta mu je to dajko i ko je on?"..upitno sam gledala u svog muža. Nasmijao se slatko grohotom.. "To mi je daidža, majèin brat. Ima ih samo njih dvoje. U Crnoj Gori se daidža zove "dajko" "...nastavio se smijati. Bila sam ljuta na te sve nepoznate izraze... "Što ne kaže daidža da ga svi razumiju..."..roncala sam do kuhinje.
Sutra je došao "dajko" opet... "Ja nemam auto ovdje Miki, mogu li pozjmiti sutra tvoje?"..upita daidža... "Naravno..Evo kljuèeva"..reèe Miki. Sutra popodne je opet došao daidža.. "Evo kljuèeva od tvog auta i hvala na pozajmici"..reèe daidža. "Bio sa kod tvojih...Presretni su.. Drago mi je da moja sestra je vesela i da je sretna.Odoh malo do Crne Gore da posjetim naše, pa æu doæi za 10-tak dana."..reèe odlazeæi.. "Nego da ne zaboravim, reèe na vratima , onaj crni BMW sa crvenom mašnom na parkingu je vaš a ostavio sam i malo za goriva.. zamijenio sam ono tvoje auto i kupio ovo.. "..reèe i ode..
Ostali smo nijemi... Obukli smo se i sišli sve troje. Crna laða je stajala na parkingu sa velikom mašnom. Veæ su se komšije poèele okupljati... Skinuo sam mašnu i ušli smo u auto... Ko svemirski brod je prema fiæi i tristaæu...Sve nekakve lampice koje svijetle.. Na sjedištu je bila koverta.. Tu su bili papiri za BMW, rezervni kljuè i 5000 USD za "benzina"... Morao sam provozati jedan krug...Ko avion je bio... Nisam ni osjetio kada sam upalio motor... Vratili smo se kuæi. Nazvao sam majku i rekao joj šta je dajko uradio..."Takav je on.. Nikad neæe zaboraviti da sam ga poslala u Ameriku.."..reèe Mikijeva majka..
Dajko je došao još jednom i pozdravio se sa nama..Slikao se sa svima a posebno sa Rizom. Otišao je nakon par dana nazad u Ameriku.. Dani su išli brzo... Bližio se prvi roðendan Rizi.. Opet uzbuna i panika... Iznajmili smo salu i skupili raju...Bilo je torta, kolaèa, sokova.... Puno djece je bilo èim se dijeli nešto slatko.. Došla je ekipa iz Crne Gore , nekoliko predstavnika.. Meðu njima je bio i svekrov stariji brat i stalno su se nešto došaptavali.. Mikijev otac je pozvao nas i upita "Jeste li koga odredili za kuma djetetu ? Obièaj je da se otkine komad kose i da kumu"..reèe svekar.. "Nismo ništa planirali...Što pitaš"..reèe Miki. "Pa, moj brat bi volio da bude kum ako može"..reèe svekar.. Složili smo se...
Mali Rizo je puhao u jednu svijeæu na torti, slikali smo sve... "Pošto je obièaj da kum djetetu otkine komad kose kao uspomenu, zamolio bi kuma da doðe"..reèe miki i pozva tatinog starijeg brata. Nije ni stigao do Rize, veæ je bio sam u suzama... "Bojim se da ga ne povrijedim makazama"..reèe plašljivo... Miki mu je pomogao da otkine jedan èuperak a ja sa pripremila malu kesicu sa imenom i datumom.. Niko sretniji nije bio od njega.. Uzeo je onu kesicu kao da je njegov život u njoj.. "Daj mi tu kesu, ja æu je uzeti"..našalio se moj svekar.
Brat ga je pogledao krvnièki i reèe "Da nijesi jadan da je dirneš, prvo æeš morati mene da ubiješ"..naljutio se jer niije shvatao šalu roðenog brata. Svekar ga je zagrlio i poljubio.."Šalim se ja burazeru, šalim"..reèe mu. "E nemoj više tako da se šališ, da nijesi jadan..."..reèe mu "kum". Došla je veèer...Polako se razilazimo a gosti æe kod svekra pa sutra kuæi.
Poslije ovih silnih dogaðanja, dani su išli brzo i neprimjetno...Rizo je rastao... Poslije godinu dana, isteklo mi je bolovanje pa sam mislila raditi.. Odmah su se svi ponudili da èuvaju Rizu tako da su naše majke uzele to na sebe.. Imali smo svaki dan skuhan ruèak, sve oprano i sve blista.. Godine su polako išle...Rizo je imao veè 4 godine kada sam opet osjetila èudnu muèninu u stomaku... "Nisam valjda zbabna opet ??"..bila je prva pomisao. Opet sa otišla doktoru... "Opet si trudna"..reèe doktor.. Bilo mi je drago i nije , istovremeno..
Ali, volila sam da imao bar dvoje djece a da nije velika razlika u godinama izmeðu njih. "E sad bi bio red na jednu curicu "..razmišljala sam sama u sebi..
Kada sam došla kuæi, svi su bili tu...Mislili su poæi kada sam ih zaustavila na kafi... Ostali su rado.. "Miki, mi imamo jednu spavaæu sobu u stanu??"..upitah ga..."Da...Jedna spavaæa.Što pitaš?"..upita me Miki. "Pa...biæe premalo za èetvero...Je li ?"..rekoh spontano.. Svi su me pogledali i onda opet vriska i haos... Svi me grle , ljube... I mali Rizo je skakao i vrištao mada nije znao o èemu se radi..

___________________________________________________________________
"Cega se pametan stidi , tim se budala ponosi" .. Ramadan Asovic

broj ispravljanja poruke: 1, zadnji put od strane Ricina dana 04-10-2014 u 19:41.

Ljepotica 9

Sada je veæ lakše bilo deverati sa trudnoæom kada sam veæ jedno rodila... Sve sam znala jer sam sve prošla jednom... Mjesec pred porod, poslali su me kuæi... Ovaj put nije bilo toliko panike ali su se uznervozili.. Tu je bila moja majka ili Mikijeva svaki dan... Mijenjali su se. Sve je bilo spremno.. Kada sam se najmanje nadala, pukao mi je vodenjak...Punih 7 dana prije predviðenog vremena ali to nije bilo neobièno.. Opet trka, babica , raja iz "Sokola", Miki, dede... Ovaj put organizovano i malo mirnije...
Babica Tidža je iznijela dijete... Svi su gledali u nju šta æe reæi... "Miki, ovaj put curica"... "Ne može biti bolje. "..reèe Mikijeva majka... "Sin i kèer"..dovrši deda..
Ponovo radost u kuæi..Frka kroz kuæu ali ovaj put su pazili i na Rizu...Zainteresovano je gledao svoju sestru.. "Jesam li i ja bio ovako mali"..upitao je Rizo... Svi su se smijali... "Dajko" iz Amerike nije mogao doæi ali æe doæi za koji mjesec...Èestitao je.. Poslao je èek da nam se "naðe" za pelena.. Naravno, nije moglo proæi bez delegacije iz Crne Gore.. Nisu puno pucali... Pitala sam zašto.. Rizin "kum" je objasnio... " Kad je žensko, manje se puca...Nije nasljednik ko muško...E to je nešto drugo. Nemoj se naæi uvrijeðena"..objasnio mi je kum... Dali smo joj ime "Sutka" po jednoj rodici moje majke. Majka je bila presretna... Ljubila nas je cijeli dan...
Ponovo trudnièko, kloteèina, Miki na posao, naše majke tu svaki dan... Malo nam je bilo tijesno u stanu... Miki je razgovarao sa direktorom pa je obeèao u sljedeæoj turi stanova, vidiæe jedan veæi pošto oboje radimo u istoj fabrici.. Taèno preko puta naših zgrada, pravila se jedna nova "Sokolova" zgrada... Biæe gotova za godinu dana.. Dede su imale neke veze, pa se malo poguralo...Pet dana prije Sutkinog roðendana, zgrada je bila gotova... Samo su još trebali urediti okolo zgrade, prilaze, iviènjake, trotoare i park... Miki je uletio u stan ko zvrk... Mahao je nekim papirom... "Rješenje stiglo"...galamio je. "Kakvo rješenje".. upitah..."Za stan preko puta"...reèe Miki.. Opet fešta .Veze su upalile . Dobili smo trosoban stan, soba za svakoga ... E sad je ludnica... Treba oèistiti stan, prebaciti stvari mada nije daleko, pripremiti roðendan... Miki je dobio kljuèeve... Pola "Sokola" je došlo da nas seli.. Preselili smo za sat-dva vremena.. Bilo je 20 muških za pomoæ... Onda sve slaži ponovo, peri tanjire, èaše, klofaj tepihe.... Ali tu je bila "Sokolova" armija da pomogne. Došle su moje kolegice da pomognu oko "ženskih" poslova....Luda kuæa..Za tri-èetiri sata sve gotovo... Stari stan oèišæen, novi namješten ALI.... dvije spavaæe prazne.. Nisam ni primjetila kada se dede nestale.. Svi smo sjeli da malo odmorimo, kad dede upadoše... "Ima li koja mlaða muška ruka da pomogne?"..upitaše sa vrata.. Skoèiše odmah momci... Pogledala sam sa prozora "Šipadov" kamion je bio na parkingu... Unosili su pola sata...Nisam ni smjela da gledam šta... Onda su sve razmontirali, bušili rupe za karniže, usisivaè je veæ tamo... Nakon dva sata, zvali su nas u "inspekciju"... Sobe su bile pune igraèaka, po jedan krevet u svakoj, sofa, mali stoliæ za dijete i još svašta nešto. Jedna soba je u "plavom" a druga "roza"...Èak su i našli natpis za sobe sa imenima djece... "Ko vam je ovo pomogao"..upitah dede... "Dvije ljubazne prodavaèice su nam sve spakovale jer mi to ne znamo.Oni imaju djecu pa znaju"...rekoše dede...
Sve se slagalo ko kockica... "Koliko je ovo koštalo ?? Imamo para".. Ko da sam nešto ružno rekla ..Pogledali su me obojica kao uvredu da sam rekla.. "Nemoj više to spominjati"..rekoše ozbiljno... Za par dana je bio Sutkin roðendan...Opet fešta.. Sada je dvoje djece stajalo pored torte...Razlika izmeðu roðendana je oko 20 dana, pa smo slavili i Rizin istovremeno...
Bio je mali pa neæe primjetiti a ne bi da dolaze dva puta u istom mjesecu..
Slavili smo i useljenje...4-5 dana frka kroz kuæu ali nema veze...Bili su pri ruci kada je trebalo..
Mjeseci su prolazili , godine...Rizo pošao u prvi razred Osnovne...Delegacija ga prati ko da je ministar... Pa pomalo pred zgradu da se igra ..Iz poèetka sa nekim a poslije nekoliko godina sam...Samo uleti "Daj mi šnitu i pekmeza"...pa opet napolje.. I Sutka nam je rasla...Postala fina djevojèica.. Šili smo neke haljine za lutke, pa kupovali lutke i malu kuhinju da im ona pravi ruèak...Svašta nešto.. Sa Rizom su dede bili najviše a naše majke sa Sutkom...Nepisano pravilo ali je tako...Sedamdesete su letile brzo... Izlazili smo na korzo sa djecom, pa u veliki park na ljuljaške, pa na Bunicu izleti...Bilo nas je svukuda.. "Dajkov" BMW je služio dobro iako je imao dosta godina na leðima.. Dolazio bi iz Amerike i obavezno posjetio nas da nam da "za benzina".. Poèetak osamdesetih nam nije valjao... Prvo se Mikijeva majka razbolila i brzo umrla... Poslije nje, za samo godinu dana i moj otac... Težak udarac za nas... Mislili smo da æe živiti vjeèno... Kraj osamdesetih, Rizo je završio srednju mašinsku i upisao mašinski fakultet... Sutka je pošla u ekonomsku školu... Rizo je bio odlièan student...U ljeto 1991 je završio i diplomirao Mašinstvo a Sutka je završavala Ekonomsku školu.. Veæ se planiralo da se zaposle u "Sokolu" kad je rat veæ bio u pripremi.. U Proljeæe 92, puklo je... Nismo znali šta æemo sa djecom.. Javio se dajko iz Amerike, poslao garantna pisma i mi smo ih oboje poslali za Ameriku.. Velika briga manje.. Stigli su u Ameriku i poèeli uèiti jezik. Poslao nam je dajko pismo "Moja sestra me je poslala u Ameriku a sada vraæam dug...Nije dug jer bi to uradio i bez toga.. Paziæu ih ko roðenu djecu"..pisao je dajko.. Stanovali su kod njega i njegove familije, uèili engleski jezik a posao je èekao...
Moja majka se nije dobro osjeèala... Legla je na postelju... Mikijev otac je bio isto bolestan, pa smo ih prebaciliu naš stan jer smo imali dvije sobe prazne.. Poèelo je granatiranje...Rat u Mostaru.... Zahvaljivala sam Bogu što su nam djeca u Americi. Nije bilo telefonskih veza sa svijetom i oni su bili gotov poluditi u Americi... Zvali su nas da doðemo u Ameriku ali nismo mogli ostaviti naše stare i bolesne a nisu za puta...
Nije prošlo puno, moja majka je umrla... Bilo mi je teško .. Jedva smo je sahranili jer je bilo granatiranje.. U proljeæe 93 je i Mikijev otac umro od infarkta... Srce nije moglo da izdrži..
Ostali smo sami nas dvoje... "Miki , molim te...Pazi kuda hodaš.."..znala sam mu reæi milion puta. Svaki put kad bi izašao, mislila sam da se neæe vratiti...
Nismo se mogli snaæi kao i drugi...Zar u Mostaru, našem Mostaru da se vodi rat ?? Nije nam išlo u glavu... Prijatelj na prijatelja, kum na kuma, roðak na roðaka, brat na brata...?
Moja komšinica Dika je dolazila svaki dan... Bila je sama pa joj je malo lakše kad snekim razgovara a i naš stan je bio okrenut zapadu pa je bio zaštiæen od direktnih granata.. "Šta je ovo Diko ?"...znala sam èesto upitati.. "Kijametski dan, eto šta je.. Nije ovo ništa šta æe nas snaæi"..znala je "optimistièki"..reèi.. Razglabali smo o ratu, gdje je pala granata, ko je pucao i kako æe se ovaj rat riješiti... Miki je znao reæi "Napišite sve na papir pa æu to odnijeti u komandu. Jedva æe doèekati"...Znala sam ga ljutito pogledati i on bi se nasmijao..
Kraj 1993, nedelja... Miki je , kao i obièno, otišao malo vani..."Ne gaðaju puno...Nedelja je..Odmaraju"..reèe da me utješi.. Bila sam navikla da izlazi ali bi mi svaki put bila strepnja da se šta ne dogodi.. Istina da nisu padale kao obièno pa sam se manje brinula... Poljubila sam ga..."Molim te , pazi se"..rekoh..Otišao je..Vidila sam ga kako ide preko parkinga i zalazi iza zgrada. Auto smo prodali pa je morao pješke a i nije sigurno sa autom i nema benzina.. Živili smo dobro, imao je svoje jarane iz "Sokola" pa se snalazio za cigare i hranu...Nama dosta koliko god donese.. Djeca su nam se javljala, dobro su...Rizo veæ radi a Sutka je upisala Ekonomski fakultet... Bili su u Atlanti i tamo ima sve što im treba i klima je dobra..Tamo je bila i Mikijeva sestra...Udala se za Amerikanca ...Dobili su dva sina..blizance.
Negdje oko 2 popodne, pala je koja granata ...Malo sa se uznemirila.. Onda su poèeli jaèim tempom gaðati po Mostaru... Nije mi bilo drago... Miki je dolazio obièno oko 2-3 sata na ruèak.. Prošlo je tri sata...Nema Mikija.. Zvono na vratima...Otvorila sam..Bila je Dika sa nekim vojnikom...Noge su mi se oduzele... Sjela sam u hodniku... "Neka ti je zdravo glava. Pogodio je geler Mikija ..Ostao je na mjestu mrtav"..reèe vojnik ...Dika je plakala a ja nisam mogla suze pustiti..."Moj Miki ?"...rekoh ..."Nemoguæe...Sad æe on brzo na ruèak"..govorila sam ko u bunilu. Kasnije su emocije proradile...Plakala sam ko kiša..... Sahranili smo ga na Sutini.Nisu mi dali da idem jer su gaðali sve koji doðu na Sutinu. Zakopali su ga po noæi bez mjeseèine..Otišla sam do "Higijenskog" samo da ga vidim još jednom prije nego ga sahrane.. Kao da je zaspao...Geler ga je pogodio u srce.. Mala rupica u grudnom košu...Pustili su me da se oprostim sa njim... Neko me je doveo do stana , ne sjeæam se ko ,jer sam išla kao drogirana..

___________________________________________________________________
"Cega se pametan stidi , tim se budala ponosi" .. Ramadan Asovic

broj ispravljanja poruke: 3, zadnji put od strane Ricina dana 04-17-2014 u 10:37.

Iako sam znala da nema više mog Mikija, stalno sam gledala u vrata neæe li se èuti kljuè i on otvoriti vrata... Dika je bila tu svaki dan...Ostajala bi da zajedno ruèamo, a ponekad bi pravila ruèak pa bi ja kod nje išla..Stanovali smo na istom spratu..
Rat je stao... Naš stan je bio malo izrešetan od gelera ali nije puno stradao... Dikin stan je dosta ošteæen, pa sam joj rekla da preðe kod mene.. Poèele su donacije i Diku je zapala jedna...Došli su momci i popravili sve što je ošteæeno...
"Odoh ja u moj stan...Hvala ti na svemu ali ja se bolje osjeæam u svom stanu"..reèe Dika zahvaljujuæi na mo gostoprimstvu.. Napravili smo ruèak "za odlazak" i Dika je prešla u svoj stan.. Sada mi je stan bio još prazniji...Sama ko æuk...Èesto sam oèekivala hoæe li Mikijevi roditelji na vrata, moji roditelji a Mikija sam èekala svaki dan da se vrati iako sam znala da nikoga od njih nema više meðu nama.. Teško je to opisati mlaðima..Oni to ne razumiju.. Shvatiæe, ako bog da, kad budu stariji i kad budu gledali svakoga samo da progovore koju i razbiju samoæu. Èesto sam i ja znala reæi da stariji samo prièaju da kažu nešto a i ja sam sada postala ista ako ne i gora.. Èetiri zida ne kazuju ništa..Samo kriju uspomene i probadaju mi moje staraèko srce.. Od pune kuæe, nigdje nikoga... Ne mogu se na to naviknuti jer sam ljudsko biæe..
Krajem 90-tih se otkupljivali stanovi...Moja djeca su poslala pare i ja sam otkupila stan. "Kome da ga dam ili da podijelite po pola?"..pitala sam moju djecu. "Daj Sutki stan mama..Ja imam više para i kupiæu sebi stan u Mostaru"..reèe mi Rizo. Prebacila sam stan na Sutku..Bilo joj je drago jer joj je brat dao svoju polovinu.."Što mama prepisuješ na mene ?? Neæeš ti još umirati"..rekla je moja Sutka... "Neka kèeri...Meni više ne treba"..odgovorila sam joj.
Bila sam nekoliko puta u Americi...Nosali su me ko malo vode na dlanu.. "Ostani mama... Paziæemo te"..govorili su mi moja djeca...
Pokušala sam ali ne ide..."Idem ja u Mostar, tamo su naši roditelji zakopani, tamo je i moj Miki. Meni je mjesto pored njega a vi nas obiðite kad mognete"..znala sam reæi... Bili su tužni ali su prihvatili moju odluku..
Rizo se fino oženio...Crnogorka i imaju dvoje djece...Kupili su kuæu i fino žive..Pošalje on svojoj majci svaki mjesec para.. I ja sam u penziji i meni dosta.. Moja Sutka se fino udala.Zajedno su završili Ekonomski fakultet ..Mostarac je ali roðen u Americi... Ima i ona dvoje djece.. Pošalje i ona svojoj majci svaki mjesec. Što kaže Miki "ni krava ih ne može sažvakati koliko ih ima"..Èesto odem našim roditeljima a mom Mikiju svaka 2-3 dana. Nekad me leða uhvate pa ne mogu maknuti. Ponesem malu šæemliju na sklapanje...Dao mi komšija, jedan ribar..Znao je da svaki put ostanem dugo i da sjedim na kamenu.. Sjednem po sat-dva vremena i isprièam se sa mojim Mikijem.. Prije sam mislila da stariji ljudi kada prièaju sa mezarom da nisu normalni i da su " pukli "..I ja sam takva postala i to mi se èini sasvim normalno da bar sa onim što sam cijeli život predeverala, "progovorim" koju rijeè jer me on jedini razumio...
I tako prolaze moji dani, meseci sve dok me neko ne zaustavi u Fejiæevoj i pozove na kafu... Srce se otvori na prave rijeèi kao na original kljuè i onda rijeèi same krenu...Nadam se da te nisam puno "davila"... Upita me "ljepotica"...
"Naprotiv...Bila mi je izuzetna èast da èujem životnu prièu osobe koja me je godinama oduševljavala svojim hodom, ljepotom, gracioznošæu , ponosnim korakom i uzdignutom glavom...Hvala još jednom i nadam se da æemo se opet sresti...Uvijek si dobrodošla u moje društvo"..odgovorio sam , ljubeæi je u ruku.
Nasmijala se...Pokušala je ustati. Odupirala se štapom i ja sam priletio i pomogao joj da ustane..
"Beèka škola umire polako...Nadam se da si nauèio svoju djecu. Treba nam takvih u ovoj seoskoj varoši "..reèe odlazeæi...Još jednom mi je mahnula rukom... Na brzinu sam se vratio 40-tak godina unazad... Ljepše nije bilo..Današnje ne mogu ni da joj "sipaju vodu dok ruke pere"..što kažu Mostarci... Ali, život ide dalje... Hvala na èitanju i nadam se da nije bilo dosadno...

Vaš Rièina

P.S. Samo je "ljepotica" stvarna.. Prièa, zaplet, rasplet , imena i dogaðaji su izmišljeni...Treba nam , ponekad, nešto fino da proèitamo da bi razbili monotoniju današnjeg života...

___________________________________________________________________
"Cega se pametan stidi , tim se budala ponosi" .. Ramadan Asovic

broj ispravljanja poruke: 7, zadnji put od strane Ricina dana 04-17-2014 u 10:42.

Ljepotica

"Ljepotica" je stvarna... Isprièala mi je , ukratko, svoju životnu prièu koju sam ja proširio , isprepleo, zakomplikovao i na kraju relativno fino završio. Ona je stvarna a imena , dogaðaji i situacije su izmišljene da bi prièa bila bolja. Dio, mali, je istinit ali ni blizu cijele prièe..
Nekad ne treba isprièati svu istinu jer je gorka i bolna a ovako kada nakitim i izmislim neke situacije i dogaðaje, ispane fina . Svi ljudi vole gledati komedije zato što je život dovoljno gorak i težak. Malo ko voli gledati tragedije jer su ljudi dovoljno umorni od svih svojih problema i tragedija...

Hvala vam na èitanju... Vaš Rièina

___________________________________________________________________
"Cega se pametan stidi , tim se budala ponosi" .. Ramadan Asovic

broj ispravljanja poruke: 1, zadnji put od strane Ricina dana 04-17-2014 u 11:17.

Sve boje zivota, od crvene na radost, do crne i sive si obuhvatio ovim kazivanjem...i citali smo te
nestrpljivi da cujemo sta ce biti dalje....a dalje, ocarani prepoznavanjem onog naseg Mostara, bez
ruznih predznaka, graa nase mladosti, ljubavi, nezaborava na divna vremena, sve do nesretnog
rata, gde su mnogi izgubili svoje najmilija, i kada su mnogi, daleko od Mostara palili svece za
svoje nedorecene ljubavi. Hvala ti dragi Ricina, lepo si ovo napisao, drago mi je da jedan, tada
decak, a sada zreo covek nastavlja tradiciju negovanja lepe reci, i da ovim cinis da se ne
zametne trag svima onima koji su bili i ostali cestiti u svojim uverenjima, onim dragim jedno~
stavnim ljudima, i svima onima zbog kojih nam i danas srce zadrhti.

Mostar

Hvala Dubravka na finim rijeèima... Danas sam bio na ruèku sa mojom sestrom , razgovarali smo o mojim prièama, pa sam tebe spomenuo da i ti èitaš te prièe i puno te je pozdravila.. Nadamo se da æeš nam doæi u Mostar...

___________________________________________________________________
"Cega se pametan stidi , tim se budala ponosi" .. Ramadan Asovic

broj ispravljanja poruke: 1, zadnji put od strane Ricina dana 04-11-2014 u 21:14.

odavno ljepsu pricu ne procitah, svaka cast!

___________________________________________________________________

neki naprave radost gdje god odu, neki kad god odu.

Mostarska ljepotica

Hvala Pasha..
Ja uvijek napišem ,kada mi doðe inspiracija , od nekoliko reèenica dogaðaj, od dogaðaja prièu a od prièe èitav zaplet i rasplet sa , veèinom, sretnim završetkom.
Samo je "Ljepotica" stvarna a prièa, imena i dogaðaji su izmišljeni da bi uljepšali sve ostalo...

___________________________________________________________________
"Cega se pametan stidi , tim se budala ponosi" .. Ramadan Asovic

broj ispravljanja poruke: 1, zadnji put od strane Ricina dana 04-17-2014 u 10:30.

ima li inspiracija

___________________________________________________________________

neki naprave radost gdje god odu, neki kad god odu.

"Oprosti mi sine"

Vidio sam sina sa šipkom u ruci...Imao je "krv" u oèima i iste divljaèke oèi kao i ja.. Krenuo je prema bašæi... Tamo je bio njegov mali 5-godišnji sin , moj unuk. "Nešto je sigurno uradio mali".. pomislio sam u sebi. Sjedio sam blizu vrata pa sam pošao za mojim sinom.. Moj unuk je išæupao nekoliko cvjetova koje sam ja volio.. To je mog sina razljutilo i krenuo je sa šipkom u odmazdu. I ja sam mog sina znao udariti šipkom pa kad sam vidio kako plaèe, poèeo i ja plakati... Narav je èudna stvar...Planem u sekundi a još brže se pokajem...Kasno... Veæ uraðeno.
Stignem ja mog sina , uhvatim ga za ruku i kažem..."Nemoj, pokajati æeš se".. "Vidiš šta ti je uradio"?...odgovorio mi je sin... "Vidim"..pusti.. U unukovim oèima sam vidio isti strah kao kod mog sina kada sam ja, gorostas sa šipkom, krenuo prema malom biæu... Poèeo je plakati prije nego ga je udario.. Uzeo sam unuka u krilo i umirivao ga.. Smirio se ali nije oka skidao sa svog oca koji je i dalje kao orao stajao više nas sa šipkom.
"Sjedi sine.." rekoh mom sinu.. "Da ti nešto isprièam".. Sjeo je i ostavio šipku pored noga.. Smirio se ali je i dalje bio ljut..
I ja sam kad si ti bio mali kao moj unuk sada, radio puno da bi izdržavao familiju. Ponekad, ljut na sve , iskaljivao bi bijes na tebi kao da si mi ti nešto kriv za to. Uradio bi isto kao ti danas...Udarila bi mi krv u glavu, pao mrak na oèi i onda bi uzeo šipku da tebe kaznim za nešto što djeca uvijek rade a meni u tom momentu nije odgovaralo.. Na nekome sam se morao iskaliti.. Znao bi se i derati na tvoju majku, jeb... sve po spisku i znao bi je i ošamariti kada bi rekla koju rijeè previše..
To ne valja moj sine. Tu narav si poprimio od mene a to sa šipkom leži negdje u podsvjesti da je to ispravno jer sam i ja tebe udarao i ti treba to da radiš isto.. Geni su èudna stvar moj sine..
Hajde ti nama donesi kafu da se saberemo pa æu ti isprièati još... Moj sin se osmjehnuo..nestalo je krvi iz oèiju, pogled je postao blag...Otišao je i ubrzo donio kafu a malom sok.. Mali nije smio da uzme sok od njega da ne bi sluèajno šta pogriješio pa da ga udari šipkom zbog toga.
"Pomiluj sina i daj mu sok"..rekoh mom sinu.. Kada je pomilovao sina, mali se malo ohrabrio i sjeo ocu u krilo. Poljubio ga je i rekao da neæe to više raditi ako ga to ljuti.. Meni su pošle suze na oèi ..
Sjedili smo i pili kafu a unuk je sjedio u tatinom krilu i pio sok sa slamkom.. Vrijeme je bio prekrasno..Sunèano i lijepo..Sjedili smo u tišini i prièali.. "Znaš li ti sine koji degenek sam dobio od oca i upamtio"?..rekoh. "Nešto si mi prièao ali sam malo zaboravio"..reèe moj sin.
"E ovako...Moj otac je imao puno cvijeæa...Svaki dan je zalijevao cvijeæe i uvijek je bilo 2-3 u bašæi da mu pomognu oko plijevljenja, okopavanja i slièno. Jednog dana, vratio sam se iz škole..Imao sam 8 godina.. Tamo gdje je bila trava, sada je bilo okopano i bez trave. Sunce je bilo jako i zemlja se stvrdnula. Idealno za mene i moje biciklo.. Vozao sam se ko sretni 1-2 sata. Kada je moj otac došao sa posla, vidio sam mu krv u oèima isto kao i tebi danas. Imali smo nekoliko struka konoplje u bašæi pored ograde. Ubrao je to moj otac, uveo me u banju i isprebijao ko konja...
Sav sam bio od požilica po leðima i guzici... Plakao sam sat vremena. Moj otac je otišao u baštu i grabljama ravnao "moje djelo".. Došao je na balkon i plakao.. "Šta plaèeš, neæe mu ništa biti ali nisi trebao onako krvnièki"...èuo sam moju majku kako mu govori.. Taj dan je moja majka stavljala meni obloge na leða i govorila : "Nemoj sutra u školi ništa govoriti o ovome"...
Moj sin me je gledao i upijao svaku moju rijeè.. "Znam da sam pogriješio ali je kazna bila prevelika. Poslije toga sam mogao svašta uraditi a da me otac ne udari. Nije me nikad više udario ali sam ja pazio da ne uradim neku glupost.."..završio sam prièu.
"I tebe sam sine udario nekoliko puta prejako zbog toga što su me drugi iznervirali. Plakao sam poslije toga jer te volim najviše na svijetu kao i ti svog sina"..rekoh.
"Oprosti mi sine, molim te"..rekoh pogledavši ga iskreno. Prišao mi je moj sin, poljubio me i rekao "Oprošteno ...Zaboravimo to".. Poljubio je svog sina i rekao mu "Oprosti mi sine".. Moj unuk ga je poljubio a i moj sin njega.. Zagrlio ga je malim svojim ruèicama i rekao mu "Ja te tata volim najviše na svijetu".. I ja i moj sin smo plakali...
Ne udarajte svoju djecu, unuke... Podarite im ljubav, strpljenje i osmijeh... Neka vas pamte takve.. Geni su èudna stvar ali i odgoj može gene promijenuti na dobro..

Jedan je život...

Vaš Rièina

___________________________________________________________________
"Cega se pametan stidi , tim se budala ponosi" .. Ramadan Asovic

broj ispravljanja poruke: 2, zadnji put od strane Ricina dana 07-17-2015 u 21:51.

Koja je ovo ptica ?

Stara prièa, koju sam davno èuo. Pouèna i mudra...

Sjedio je sin na klupi u parku ,sa starim ocem. Sinu je oko 30-35 godina ... Bilo mu je dosadno što starog oca mora èuvati ali bio njegov red. Uznemirio se, èita novine, ne zna kuda æe i šta æe sa sobom. Èesto gleda na sat kada æe doæi "smjena" pa da on ide. To je vidio otac i pokušao zapoèeti razgovor sa sinom ali ovaj je sin bio drzak i nije htio razgovarati.
"Imam posla a ja moram sa tobom ovdje gubiti vrijeme."....bio je odgovor sina . Otac je šutio neko vrijeme i posmatrao sunce, drveæe oko sebe, slušao cvrkut ptica...
"Koja je ovo ptica što fino cvrkuæe?"...bilo je oèevo pitanje.. Sin je šutio nekoliko sekunda, pogledao prema drvetu i odgovorio..."Vrabac".
Nastavio je èitati... Nakon par minuta, opet otac upita sina ..."Koja je ovo ptica što fino cvrkuæe?".
Sin , veæ malo nervozniji, odgovara..."Vrabac, rekao sam ti jednom".
Nastavio je èitati novine... Otac je upitao još 4-5 puta "Koja je ovo ptica što fino cvrkuæe?"
Sin je bacio novine, skoèio i poèeo se derati na oca. "Šta je sa tobom...Što me provociraš ? Dosta mi je što te moram èuvati kao malu bebu još me provociraš. UPAMTI ovo je Vrabac...Treba li da ti napišem da shvatiš?"
Otac nije odgovorio...samo je ustao i pošao kuæi.
"Gdje æeš sada?..upita sin.
"Vratiæu se brzo."..odgovori otac. Kada se vraæao, nosio je u ruci jedan mali notes-blok. Sjeo je pored sina, koji se malo smirio i rekao mu :"Ovo je moj dnevnik. Sve sam pisao . ".. Poèeo je da traži nešto i kada je našao, dodao je svom sinu i rekao :"Èitaj na glas ovo.".

Sin je uzeo dnevnik i poèeo da èita.

"Izašao sam u park sa svojim nasljednikom, mojim mezimcem, mojim sinom.Imao je 6 godina...Bilo je lijepo vrijeme. Sjeli smo na klupu. Vrijeme je bilo prekrasno. Ljubio sam i grlio svoje najveæe blago, mog sina. Kupio sam mu sladoled i èokoladicu. Samo je prièao i nešto mi objašnjavao. To je bilo tako "slatko" i lijepo da sam uživao. Usta nije zatvarao ali mi nije bilo dosadno.Sletilo je nekoliko Vrabaca na drvo iznad klupe. Poèeli su cvrkutati. Moj sin, sunce mog života, me je upitao 25 puta :" Koja je ovo ptica ? ". Svaki put sam se nasmijao, poljubio ga i rekao...Vrabac. Okreæao se sa sjajem u oèima i tražio ptice na drvetu. Kada bi našao jednu, zvao bi me da mi pokaže. Nije mi bilo naporno niti dosadno pa sam svaki put ustao i divio se njegovom "otkriæu". To je moj sin.. Nadam se da æe kad ostari i dobije dijete, shvatiti koliko treba živaca, ljubavi i strpljenja za sva ta pitanja. Treba pokazati ljubav prema osobi koju voliš i nadam se da æe to nasljediti od mene."
Sin je završio èitanje, oèi su mu bile pune suza... Spustio je dnevnik na klupu... Otrao je suze i zagrlio oca. Plakao je kao malo dijete..."Oprosti mi, oprosti mi, oprosti mi, oprosti mi ...molim te."...jecao je sin.
"Oprošteno ti je sine moj jedini."..reèe otac. Dugo je grlio oca i plakao...

Pokažite ljubav prema najbližima a posebno u teškim momentima nemilosrdnog života, koji gazi sve redom. Kajati æete se ako ovo ne uradite ali æe biti kasno...

Vaš Rièina

___________________________________________________________________
"Cega se pametan stidi , tim se budala ponosi" .. Ramadan Asovic

Super prica Ricina.

___________________________________________________________________

Prica bez komentara. Nedzade

tita mi suze mi idu na oci. tita mi.

divno.

___________________________________________________________________
kad ce mostar mama?